Preciznije rečeno, profesionalnu novinarsku karijeru počeo je kao student istorije (diplomiraće kasnije na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu) u vojvođanskom „manjinskom listu“ Ruske slovo (1975-86). Zatim je prešao u novosadski Dnevnik (1986-97), iz kojeg je praktično oteran sa grupom ozbiljnih novinara kada su list preuzeli Miloševićevi poltroni i kada su prokaženi novinari već pisali i za Nezavisni (list Nezavisnog društva novinara Vojvodine). Ramač je tada prehranjivao porodicu tankim honorarima hrišćanskog časopisa na rusinskom jeziku Dzvoni i još neizvesnijim iz Nezavisnog.
U Našu Borbu Ramač je došao 1997. godine, da bi 1998. postao i glavni urednik tog lista, u njegovim najtežim vremenima, kada je pritisak na usamljena slobodna glasila već postao neizdrživ. Sećam se da sam Ramača, u vreme kad smo zajedno bili u Našoj Borbi, često vozio između Kisača, gde je tada živeo u kućici „na kraj sela“, pored pruge, do Beograda i nazad, pa smo razmenjivali mišljenja po pitanju – kuda idu Srbija i Crna Gora. Ja sam se nadao da će se Milošević u poslednji čas nagoditi s Holbrukom, dok je Miša smatrao da će on ići do bombardovanja. Ramač je i tada bio odlučno za to da Naša Borba tera svoje, pa kud puklo da puklo. Kao što je poznato, puklo je i Naša Borba je ugašena u oktobru 1998, a Miša je praktično ostao bez posla.
U to vreme jedan preduzetnik iz Novog Sada pokušao je da pokrene nedeljnik pod nazivom Vojvodina, a ja sam mu za glodura predložio Ramača. Taj mali list, koji će stvarati uglavnom novinari prognani iz Dnevnika, uoči izbora 2000. godine postaće dnevni list, ali u skromnim uslovima i bez podrške političkih stranaka u Vojvodini, on će se ubrzo ugasiti „kad je pobedila demokratija“.
Miša Ramač je ponovo počeo da piše gde god je mogao. Još od 1992. godine bio je povremeni dopisnik Radija Slobodna Evropa (redakcija na ukrajinskom jeziku), a potom je postao i stalni dopisnik ukrajinske agencije Ukrinform.
Pravu afirmaciju kao kolumnista steći će tek kada je počeo da piše za beogradski Danas (od 1999), gde će ga 2006. godine izabrati za glavnog urednika. Glavni zagovornik tog imenovanja, prvi glavni urednik Danasa Grujica Spasović, jednom mi je rekao da je Ramač „naprosto eksplodirao“ (po kvalitetu napisa) u njegovom listu, pa se zato zalagao da ga upravo on nasledi. I na tom poslu Ramač je izgarao i u listu „ostavio veliki trag“, kako je današnja redakcija ovih dana ocenila njegovo vreme. Izdržao je pune tri godine, a zatim se vratio porodici u Novi Sad, gde se zaposlio u Radio-televiziji Vojvodine kao urednik sporovoznih programa. Ni na ovom poslu, poslednjem pred penziju, nije mu đavo davao mira. Pripremio je sedam serija dokumentarnih emisija o devedesetim godinama 20. veka.
Niz svojih tekstova objavio je Ramač i kao knjige napisa, a stalno se okušavao i kao književnik i prevodilac (njegova antologija rusinske poezije u Srbiji objavljena je u Ukrajini). Meni su najupečatljivije bile knjige Dunavska rapsodija i Noć na stanici Keleti.
Kada smo pre oko mesec dana poslednji put kafenisali u Novom Sadu, posle njegovog feljtona o istoriji ukrajinsko-ruskih odnosa, koji je nedavno objavio Danas, još nije imao uočljive simptome kancera. A onda je sve krenulo po zlu, veoma brzo. Umro je u snu pored svoje supruge Verice.