On je u decenijama nakon raspada Jugoslavije nastavio da igra na ovdašnjim scenama, da snima filmove i serije, i da u onom najangažovanijem smislu nastavlja kulturni koncept nekadašnje zajedničke domovine. „Volim sve uloge koje su mi omogućile da na najbolji način izrazim svoj kreativni potencijal. A to su Tetoviranje i Srećna nova ‘49. u režiji Stoleta Popova. To su filmovi koji na dokumentaran način prezentuju neke devijantne pojave kojih se nerado sećamo“, rekao je u jednom intervjuu. U istom razgovoru, govoreći o današnjoj društvenoj stvarnosti, istakao je da smo se mnogo toga naslušali i nagledali. „Ljudi su umorni od svega i imamo potrebu za nekim drugim univerzalnim vrednostima koje će nas kao putokaz voditi ka boljem i humanijem životu“. „Nacionalizam nikad nikome nije doneo ništa dobro. Neki su profitirali od toga, naneli zlo drugima, a na samom kraju i sami moraju platiti cenu. Sve se kad tad plati i vrati. Sve ima svoju cenu, samo je stvar u tome da li to plaćamo novcem ili srcem i dušom“, potencirao je tada.
Rođen je 17. januara 1946. u Pančarevu (FNRJ), diplomirao je na Pozorišnoj akademiji u Sofiji (1970) i iste godine se vratio u SFRJ, gde se zapošljava u Dramskom teatru u Skoplju, u kome će igrati četiri decenije (gostujući u pozorištima širom regiona – u Kumanovu, Velesu, Strumici, Splitu, Sarajevu, Podgorici… Njegova glumačka karijera počela je i pre završetka studija, na sceni Narodnog pozorišta u Štipu. Od tada, za kratko vreme istakao se kao jedan od vodećih dramskih umetnika u SR Makedoniji, kao i na prostoru cele SFRJ. Dobitnik je brojnih nagrada za uloge u filmovima i pozorišnim predstavama, kao i velikog broja državnih priznanja (Sveti Kliment Ohridski, 11. oktobar i 13. novembar). Prvo filmsku ulogu ostvario je 1971. u filmu Makedonski deo pakla Vatroslava Mimice. Od tada će se pojaviti u više od 60 filmskih i televizijskih naslova. Najznačajnije uloge odigrao je u filmovima Srećna nova ’49. (1986), Za sada bez dobrog naslova Srđana Karanovića (1988), Tetoviranje (1991), Pre kiše Milča Mančevskog (1994), Stršljen Gorčina Stojanovića (1998), Kad svane dan Gorana Paskaljevića (2012), Enklava Gorana Radovanovića (2015)…
U Enklavi, uz Nebojšu Glogovca, Anicu Dobru i Miodraga Krivokapića, Meto Jovanovski ostvaruje „timsku bravuru“, kako su ocenili kritičari. „Meto Jovanovski sigurno je najveći makedonski filmski glumac. On se prirodno kretao i postojao i u srpskoj kinematografiji, pre svega zbog svog vanserijskog i unikatnog talenta“, istakao je Goran Radovanović za Danas, dodajući kako je to bilo i zbog njegovog blagorodnog karaktera. „Bio je izrazito kulturan i trpeljiv. U radu je donosio nešto neočekivano, ono što reditelj ponekad nije mogao ni da zamisli. Žao mi je što je otišao a da nije ostvario svoj san: da režira film po svom scenariju“, zaključio je Radovanović.
Meto Jovanovski bio je počasni član Crnogorskog narodnog pozorišta od 2001, gde je igrao u predstavama Malograđani u režiji Paola Mađelija (2001) i Urnebesna tragedija Veljka Mićunovića (2014). Na ovdašnjoj sceni, makedonskog barda publika je poslednji put gledali pre nepunih godinu dana, kad je u Beogradskom dramskom pozorištu ispraćen ovacijama za ulogu u predstavi My name is Goran Stefanovski u režiji Branislava Mićunovića, i produkciji Dramskog teatra iz Skoplja.