Odlazak Latinke Perović je ostavio prazninu u jednom delu srpskog društva, ali taj deo je po mnogo čemu atipičan, a stavovi koje zastupa (liberalni) u Srbiji su na nivou statističke greške. Gubitak smo osetili mi koji smo sa njom povremeno razgovarali – meni je bilo fascinantno to što je zanimalo da pročita moje najnovije publikacije, objavljivane po svetu, koje apsolutno nikoga u Srbiji ne zanimaju. Uvek je pitala za članove porodice i za ljude koji su nam bliski – pa je tako zanimalo kako je moj bratanac, koji je samo godinu dana stariji od njene najmlađe unuke. Tako smo, osim o „velikim“ temama, razmenjivali iskustva i o mnogo važnijim stvarima, o događajima u životu najmlađih članova naših porodica. Ali ono po čemu je većina ljudi – onih koje je zanimalo – znala Latinku Perović bio je njen rad.
Godišnjica
U utorak, 12. decembra 2023. godine, navršava se godina od smrti velike istoričarke Latinke Perović. Tim povodom NM je zajedno sa Građanskim demokratskim forumom i uz podršku Medija centra organizovao okrugli sto „Latinka Perović – srpska duhovna vertikala“. Iscrpan izveštaj sa ovog skupa objavićemo u jednom od narednih brojeva.
RAD, RAD, RAD
Radila je mnogo. Verovatno previše, i ponekad sam je ogovarao kod njene bivše studentkinje, profesorice Dubravke Stojanović, da to nije u redu i da je autodestruktivno, i da se ne može odnositi prema radu na isti način kao kada je bila pet ili 10 godina mlađa. S druge strane, znala je da prepozna rad kod drugih i cenila ga je. „On je vrlo vredan“ je najveći kompliment koji je mogla da za nekoga dâ. Naravno, u društvu u kome se rad ne ceni, a nauka je na nivou toga da „svako ima pravo na svoje mišljenje“, radne navike, pamet ili obrazovanje nisu karakteristike koje se uvažavaju. Zabavljala ju je relativizacija koja je zahvatila društvo, pa je tako „pravo na stav“ („svako ima pravo na svoje mišljenje“) u praksi postalo pravo svakoga da se oglasi o bilo čemu i iznese svoje („autoritativno“) mišljenje. Pojava koju je italijanski semiotičar i pisac Umberto Eko nazvao „vladavinom idiota“ – jedna od posledica potpune demokratizacije prostora elektronskih medija, gde bilo čije mišljenje ima potpuno istu težinu kao i mišljenje osobe koja se profesionalno bavi nekom temom. Ili bi možda primerenija bila analogija sa Pohvalom ludosti, kada Erazmo Roterdamski kaže da je „u zemlji slepih, čovek sa jednim okom kralj“.
Čitala je puno. Ponekad mi se činilo da čita previše, i da, na primer, nije neophodno pročitati baš sve što objavljuje Dobrica Ćosić. S druge strane, njeno razumevanje istorijskih procesa u regionu je bilo isuviše malo prisutno u javnosti. Njene mlađe saradnice, pre svega Dubravka i Olga Manojlović Pintar, takođe su posmatrale aktuelna događanja u Srbiji (i regionu) kao procese „dugog trajanja“ – kao rezultat određenog istorijskog razvoja, ali i specifičnih (i vrlo jasnih) izbora koje su pripadnici srpskog društva činili kroz svoju istoriju. Ti izbori su po pravilu bili autodestruktivni, ali i zasnovani na prilično pojednostavljenom razumevanju sveta. S jedne strane je bila ideja da se treba sklanjati od jačih i slušati sve što oni kažu. Sa druge strane, ideja i potreba da se oni koji se percipiraju kao slabiji silom „urazume“ i da shvate šta je za njih najbolje. Kao u Basarinoj Fami o biciklistima. Ali ovakva objašnjenja neuspeha da se srpsko društvo modernizuje nisu uspela da dopru do većeg dela javnosti.
Pre desetak godina radila je na projektu o „neželjenoj eliti“, istraživanju o ljudima koji su i u Srbiji (i bivšoj Jugoslaviji) mislili drugačije, i koje je poznavala, a sa nekima i blisko sarađivala. Knjiga Dominantna i neželjena elita: Beleške o intelektualnoj eliti u Srbiji (XX-XXI vek) objavljena je 2015. Kada je već objavljena, saznao sam slučajno da sam i sâm pomenut u knjizi, kao jedan od ljudi (uz Vladimira Gligorova i Zorana Đinđića) koji su krajem 1980-ih uvideli da je postojeći politički sistem u Jugoslaviji nemoguće reformisati.
ELITE
U prvom delu knjige se nalazi biografska studija o Dobrici Ćosiću, kao „nacionalnom ideologu“ i predstavniku dominantne elite u Srbiji. U drugom delu su portreti (i odlomci iz tekstova) dvanaest ljudi koje su zastupali drugačije (uslovno rečeno, liberalne) vrednosti: Bogdana Bogdanovića, Sime Ćirkovića, Milovana Đilasa, Zorana Đinđića, Ivana Đurića, Slobodana Inića, Radomira Konstantinovića, Marka Nikezića, Olge Popović Obradović, Koče Popovića, Novaka Pribićevića i Ivana Stambolića. Ovo su predstavnici „neželjene elite“. Knjiga je za Latinku predstavljala završetak jednog velikog projekta, a za javnost u Srbiji pokazatelj da je bilo mogućnosti da Srbija krene u drugom smeru, da počne da se razvija i da usvoji neke vrednosti razvijenih demokratskih društava, ali su te mogućnosti odbacivane, a ljudi koji su ih zastupali prezreni i omalovažavani – a poneki i fizički likvidirani (Stambolić i Đinđić). Ova knjiga je takođe napravila i pravi zemljotres u delu političke javnosti koji voli da se smatra levicom – iz njihovog ugla, knjiga je promovisala liberalizam, intelektualne vrednosti povezane sa zapadnom kulturom i demokratijom, a samim tim je autorka optužena i za „elitizam“. (To je savremena verzija staljinističke optužbe da je neko „izdajnik“ i „neprijatelj naroda“.) Latinka Perović nije učestvovala u polemikama jer nije bilo smislene kritike njenih stavova iznetih u knjizi. Jednom prilikom mi je pokazala tekst o njoj koji je napisala neka sociološkinja, i pitala me je šta mislim o tom tekstu. Tekst je bio toliko jadan lični napad, da sa njime nije vredelo polemisati. (S druge strane, beskrajno mi je bila zabavna polemika Dubravke Stojanović sa kolumnistom Danasa, gde je bezuspešno pokušavala da nekome ko ništa ne zna o nauci objasni šta je naučni metod.) Kako je sama Latinka rekla u razgovoru za magazin Milica, 2017, sebe je doživljavala kao osobu koja „veruje u istorijski proces“. I dalje: „Naravno da su ljudi [opredeljeni – A.B.] shodno toj ukupnoj podeli: orijentacija na razvoj moderne države i društva, s jedne strane, i patrijarhalna arhaična koncepcija, s druge; da li ćete imati otvorenu internacionalističku kulturu ili zatvorenu ksenofobnu kulturu. Ja to naravno prihvatam, ona deluje na stavove i ljudi se prema tome određuju“. Ali stavovi koje ljudi zastupaju imaju uticaja na to u kom će se smeru jedno društvo kretati.
U tekstu na portalu XXZ, Latinka Perović je svojevremeno napisala: „Život svakog čoveka obeležava vreme koje je njemu dato, ali čovek je i objekt i subjekt u vremenu, i mene je uvek zanimalo šta čovek kao subjekt može da učini bez obzira na okolnosti u kojima živi i radi“. Za nju je ovo predstavljalo „živeti svakog dana tako da u njemu učinite ono što biste uvek mogli i što bi trebalo da učinite, odnosno, ne učiniti ni u jednom danu ništa od onoga što nikad ne biste učinili“. S druge strane je ono što nas sve određuje – „činjenica da je u našim životima jedino ograničeno vreme“. Latinka Perović je svoje vreme iskoristila najbolje što je mogla. Verovala je da je – uz sve probleme – do promene u društvu moguće doći, ali da je za to potrebno mnogo više rada i truda onih koji bi želeli da do promena dođe. S druge strane, bila je svesna da, posebno nakon ruske invazije na Ukrajinu, živimo i u sukobu civilizacija, kao i suprotstavljenih vrednosti. A izbor je, kao i uvek, vrlo jednostavan: ili će se Srbija uklopiti, kako je volela da kaže „sa svetom“, ili će nastaviti da se koprca u nekoj mešavini autoritarizma i populizma, sa elementima teokratije.
Latinka Perović: „Život svakog čoveka obeležava vreme koje je njemu dato, ali čovek je i objekt i subjekt u vremenu, i mene je uvek zanimalo šta čovek kao subjekt može da učini, bez obzira na okolnosti u kojima živi i radi“