Piše: Allun Roberts
Novinarsko ubeđenje Roberta Fiska bilo je da prati priču i činjenice, dođe do mesta zahvaćenih ratom i izveštava o onome što je video – brutalnostima, pokoljima i uništenim životima. On nije zauzimao strane, bez obzira na to ko je ratovao, ubijao, razarao. Nije imao poverenja u vlade i prezirao je vlasti. Bio je uz povređene, žrtve i razotkrivao odgovorne. Njegovo izveštavanje bilo je zasnovano na strastvenom čitanju istorije. Išao je u središta sukoba, vraćao se.
Kad jednom ubijete ljude jer vam se ne sviđa ono što kažu, promenili ste ratna pravila.
Robert je bio u Beogradu u vreme savezničkog bombardovanja Srbije 1999. U izveštaju o NATO napadu na zgradu RTS 23. aprila grafički je opisao scenu. Tela zaposlenih “zarobljena između tona betona i čelika… krv koja curi po ruševinama”… Državni sekretar Velike Britanije nazvao je to “legitimnom metom”, ali “o tome nije vredelo raspravljati jer su vatrogasci iz betona izvukli 10 zgnječenih tela, a 15 drugih tehničara i zaposlenih još je bilo zakopano”.
Pišući o NATO objašnjenju – srpska “propagandna mašina” produžavala je rat – podsetio je na to da je HRT “širila mržnju u izobilju” kad je Hrvatska etnički očistila 170.000 Srba 1995. Ipak, NATO “nije bombardovao Zagreb”. “Da, srpska televizija bi mogla biti mrska, pristrasna… bila je u vlasništvu Vlade. Ali kad jednom ubijete ljude jer vam se ne sviđa ono što govore, promenili ste pravila rata. I to je ono što je NATO radio u Beogradu u ranim jutarnjim satima”, napisao je.
Od početka bombardovanja izveštavao je o efektima upotrebe osiromašenog uranijuma. Otišao je u Brisel da pita NATO o tome. Portparol NATO rekao je da je osiromašeni uranijum bezopasan, pronađen je na drveću, zemlji i u planinama. Robert je napisao da je to bila laž. U zemlji se nalazi samo čist uranijum, osiromašeni uranijum je iz otpada nuklearnih reaktora. Po završetku bombardovanja Robert je od NATO tražio lokacije eksplozija municije sa osiromašenom uranijumom. Rečeno mu je da detalji “nisu dostupni”. Ne odustajući, posetio je ta mesta i bolnice širom regiona kako bi razotkrio Amerikance i Britance koji su pokušavali da zavaraju ljude. Dokazano je da NATO trupe umiru od neobjašnjivog karcinoma. Ovo nije skandal. To je bezobrazluk, bio je njegov naslov kad je čuo da bosanski zvaničnici koji istražuju porast karcinoma nisu mogli dobiti informacije od NATO-a.
MOŽDA MOGU DA POMOGNEM: Robert je dosledno izveštavao i o etničkom čišćenju na svim stranama u ratu – 15. aprila 1999. odjurio je na sever Kosova, dan nakon što je NATO bombardovao kolonu albanskih izbeglica. Izveštavao je o delovima tela duž puta. “… Manje od jednog dana nakon što sam stajao pored tela mlade i lepe devojke – njene oči su nežno zurile u mene između poluzatvorenih kapaka, donja polovina glave bila je okupana krvlju – gledao sam NATO zvaničnike kako pokušavaju da objasne šta se dogodilo sa 74 izbeglica… Bilo im je potrebno više vremena da procene šta je bombardovano, a šta nije”.
Robert je nastavio: “… Od četiri lokacije vazdušnih udara, posetio sam prve tri, u Velikoj Kruši, Gradištu i Terzić Mostu…” Pretražujući po poljima sakupljao je delove vazdušnih projektila koji su pogodili konvoj. Pregledao ih je, našao proizvođača. Brojevi kodova pokazali su da su NATO avioni bombardovali konvoj, a ne Srbi, kako je NATO tvrdio. Noseći ove fragmente i oznake, suočio se s NATO. Naslov u njegovim novinama glasio je: Ovo zverstvo je još uvek misterija za NATO. Možda mogu da pomognem…
Bilo je ubistava civila, paljevina i uništavanja imovine velikih razmera.
Krajem 1993. Robert je izveštavao o ratu u Hrvatskoj. Bio sam PR u zaštitnim snagama UN sa sedištem u Kninu, glavnom gradu u regiji Krajine. Robert je ocenio da Milošević neće biti uz srpske vlasti u Krajini, da će Hrvati čekati, a SAD se neće protiviti. U maju 1994. vratio se, obilazio sela, razgovarao s lokalnim stanovništvom, na terenu, u kancelarijama UN. Nije bilo napretka u pregovaračkom procesu. Njegova ključna poseta bila je nedugo nakon operacije “Oluja”, napada hrvatske vojske 4. avgusta 1995. kako bi isterala Srbe i razbila Krajinu. Robert je s posmatračima UN putovao u gradove i sela u kojima je bilo ubistava civila, paljevina i uništavanja imovine velikih razmera. Njegovo tadašnje izveštavanje, potkrepljeno fotografijama pokolja, ispričalo je pravu priču. Štab misije UN u Zagrebu prihvatio je izjave hrvatske vlade o poštovanju ljudskih prava i sigurnosti civila. Robertovi izveštaji i radio-emisije s terena promenili su ovu priču. U prestonicama mnogih zemalja slušali su terenske izveštaje UN o široko rasprostranjenim kršenjima ljudskih prava i ratnim zločinima. Robertova rana procena ishoda pokazala se tačnom.
Bio je posebno osetljiv na ljudsku tragediju; nije tražio samo veliku priču. U Banjaluci, u prvim mesecima posleratne obnove, Robert je pisao o događaju u improvizovanoj mrtvačnici. Ljudi su pokušavali da identifikuju najmilije među telima 107 vojnika i civila donetih iz masovne grobnice u Glamoču. Radojka Todorović nije prihvatila da joj je sin jedinac mrtav, čak i nakon što je tražila da vidi njegove čarape. Video je ženinu dilemu: ako bi mogla da poveruje da ovo nije Radovan, možda bi ga videla živog. Ako bi pogrešila, ne bi mogla da sahrani sina. Mrtvozornik je rekao: “Vojnici razmenjuju čarape i on je jedini koji nije identifikovan”.
ULAZIO JE GDE DRUGI NISU MOGLI: Robert je osluškivao napolju. Radojka je ispričala kako su u ratu pobegli iz kuće u Sanskom Mostu. Tamo je ostala dragocena fotografija njenog sina sa devojkom. Kad joj je Robert rekao da će dan kasnije preći staru liniju fronta do tog grada, lice joj se ozarilo. Da li bi mogao da ide? Morao bi da muslimanskoj porodici u kući kaže da im nismo neprijatelji i, ako je imaju, ona bi volela tu fotografiju. Robert je završio izveštaj: “Obećao sam da ću pokucati na njena stara vrata i tražiti sliku. Očigledno je prihvatila da je Radovan mrtav.”
U januaru 1995, na putu do Bihaćkog džepa u severozapadnoj Bosni, gde je lokalni rat eskalirao, Robert je posetio sedište EU. Jedan oficir prisetio se kako su obično brifinzi umesto 40 minuta trajali po tri sata “jer me je ispitivao o najsitnijim aspektima rata, sa znanjem koje je malo mojih međunarodnih kolega imalo”. Upozorio sam ga na opasnosti, ali je krenuo i prihvatio da prosledi bilo šta od interesa. Tri nedelje kasnije Robert je “ušao tamo gde mi nikad nismo mogli” i “otkrio mnoge uznemirujuće činjenice” o postupanju sa zatvorenicima u pritvorskim centrima i logorima. Rekao je oficiru da ima samo dva dana da iskoristi informaciju pre nego što objavi priču u svojim novinama. Šef misije je insistirao na bezbednosti. Robertove informacije pokazale su se stoprocentno tačnim, što je dovelo do istrage UN. EU je prisvojila zasluge, ali je potvrdila da je on taj koji je rizikovao i vratio se sa dokazima.
Uvek ćemo se suočiti s pritiskom da usvojimo bezbedan pristup kako bismo izbegli kritike, a izveštavanju je potrebna hrabrost i snalažljivost; ispričajte priču, kakve god posledice imala.
Njegova neumoljiva novinarska odlučnost proizašla je iz nekoliko trenutaka koji su mu promenili život. Veliki uticaj imalo je izveštavanje iz rata u Severnoj Irskoj, u ranom periodu njegove karijere. Otkrio je i napisao da britanska vojska ubija nevine ljude. Vojska njegove zemlje okrenula se protiv njega. Nije prihvatio da je vojska imala monopol nad istinom. “Pretpostavljali su da ću biti na strani vlasti. Nisam bio”.
Masakr izbeglica u Sabri, Šatila u Libanu, naterao ga je da razmisli šta je posao stranog dopisnika. Kasnije ga ništa neće sprečiti da vidi te stvari.
Treba pisati o ljudima koji pate.
Nije dopustio da strah odlučuje, da se plaši naoružanih ljudi i urednika, “govorite istinu, i to je to”. Na njega je uticalo što ga je otac kao dečaka vodio da vidi spomenice iz Prvog svetskog rata. Njegovi izveštaji o ratovima često beleže posete spomen-obeležjima i grobljima zbog datuma događaja i ljudi. Često je govorio: “Nikad ne zaboravi da se istorija ponavlja”.
Posebno se trudio da se ne zaboravi nasleđe kolonijalnih velikih sila, kako su ih nazivali, i to kako su posle Prvog svetskog rata pobednici ponovo crtali mape Balkana, Severne Irske i većeg dela Bliskog Istoka. “Proveo sam čitavu profesionalnu karijeru gledajući kako unutar tih granica ljudi gore.”
NIJE BIO U “ČOPORU”: Robert je pokrivao čitav period ratova na Balkanu – u Hrvatskoj, Bosni, Srbiji, na Kosovu, dešavanja u Makedoniji i Albaniji. Njegovo izveštavanje imalo je poseban pečat. Pitao je – zašto? Nije bilo dovoljno utvrditi ko. Za svaki čin postoji razlog. “Zašto” se zanemaruje. Odbacio je princip uravnoteženog izveštavanja. “Ovde imamo” i “sa druge strane”. Ako je neko video ugnjetavanje, trgovinu robljem, ne postoji “sa druge strane”.
Nije bio u čoporu novinara. Ako su novine trošile novac da bi reporter živeo u nekom mestu, nije bilo koristi ako je vreme provodio sa drugim novinarima. Nije išao u ambasade. Rekao bi da je novinar sa sedištem na Balkanu i zašto bi išao u ambasade po informacije, mogao bi otići i u London… Družio se s malo ljudi iz lokalne štampe, iz terenskih kancelarija UN, prevodilaca koji su živeli i radili u regionu i poznavali ga.
Mislim da je to bar druga strana novina.
Robertovo izveštavanje na Balkanu nije se završilo ratovima iz 1990-ih. Vratio se 2019. da istraži poreklo oružja korišćenog u ratu u Siriji. U bombaškim podrumima u Alepu pronašao je stotine minobacačkih raketa, papira za pošiljke i priručnika. Proizvođači su bili fabrike oružja u Bosni i Srbiji. Iz Alepa je prvo otišao u fabriku BNT-TMiH u Travniku, koja je proizvodila minobacačke rakete. Direktor Ifet Krnjić prepoznao je svoj potpis na brodskom papiru. Ali kome su poslati? Saudijska Arabija.
Službenici te zemlje posetili su ga u fabrici. Saudijci su sve demantovali. Robert je imao drugačije mišljenje. Otkriveno je da su minobacači kupljeni za upotrebu u Saudijskoj Arabiji poslati u rat u Siriji. U Srbiji je direktor fabrike Zastava Milojko Brzaković rekao da je reč o priručnicima za njihove moćne mitraljeze.
Robertova odlučnost da nekuda stigne ponekad je imala i smešnu stranu. Posle napada na Krajinu, rano ujutro odvezli smo se do sela Kistanje. Kuće su bile razrušene, neke su još gorele. Hteo je fotografiju, razbijeni ratni suvenir; nasmešio se, udaljio od policijskog punkta, ležao na ulici, van pogleda i puzao do kuće, sa starim automobilima ispred. Vratio se. “Ok, idemo”. Fotografija? “Englezi vole automobile, zar ne, a šta je bolje od zapaljenog Forda s nalepnicom Union Jack. Mislim da je to bar druga strana novina!”
Uvek je govorio da želi da otkrije šta se dogodilo u ratu. “Mi novinari smo možda jedini svedoci istorije, ali moramo se vratiti da bismo otkrili bar 50 odsto stvarnosti kako bismo razlikovali laži od istine.”
Robert Fisk je bio divno društvo. Zauzet, u pokretu, energičan. Mogao je da ušeta negde, spazi nekoga i nastavi gde je stao pre pet godina. Nikad nije bio hladan, naprotiv, bio je topao prema ljudima i zarazno inspirativan. Njegov odlazak ostavlja ogromnu prazninu u izveštavanju o ratovima s terena.
Bio je odlučan da vlade, vođe, vojske, one koji vode ratove smatra odgovornim, bez obzira na njihov položaj. Postavio je lestvicu. Ona neće nestati, biće praćena. U više od četiri decenije njegovog izveštavanja publikacije i predavanja su, bez presedana, najjasniji putokaz za sagledavanje nedavne prošlosti i glasno odzvanjanje u sadašnjosti. Događaji, greške u politikama, neuspesi onih na vlasti, koje on opisuje i koje vidimo svuda okolo, i dalje su isti. Ako neko od nas misli da negde nešto nije u redu, neka ode i vidi. Ako već nije tamo, neće biti daleko.
Autor je bio UN PR u Hrvatskoj, BiH i Srbiji u vreme ratova 1990-ih