Samo sedam dana nakon intervjua za N1 u kojem je sa sebi svojstvenom mudrošću i duhovitošću razgovarao s Branislavom Šovljanskim, zatekla nas je vest da nas je zauvek napustio Ivan Ivanji. Zatekla, jer iako u 96. godini bio je prepun planova, vanredno informisan, bez ikakve zadrške kada je bila reč o prošlosti, ali i najtežim izazovima sadašnjice. Ni jedno pitanje nije ostalo bez odgovora, bilo da se ticalo višedecenijskih podela u srpskom društvu – „Ja sam za partizane protiv četnika – amin“ – ili identitetskih pitanja gde je naglasio da nije Srbin, iako ne bi imao ništa protiv i da jeste, ali da ne bi bio „dobar Srbin“, kao što je i „loš Jevrejin“.
Bio je ponosan na svoj Zrenjanin koji je u njegovom detinjstvu bio prava multikulturna sredina, svi su znali srpski, mađarski i nemački i tek polaskom na veronauku su se videle razlike, iako je on bio ateista, kao i njegov otac, pa i deda. Vrlo kritičan prema izraelskoj političkoj eliti, zgrožen jezivim stradanjem ljudi u Gazi, ali i zabrinut zbog neodržive situacije koja može da se rešava samo silom, ujedno podsetivši da je otac modernog političkog cionizma „Teodor Hercl Izrael zamišljao kao multikulturnu zemlju“.
Rekao je da 4. maja ide ponovo u Vajmar, a da sledeće putovanje na istu destinaciju planira krajem avgusta. Videlo se da jedva čeka da vidi korice svoje nove knjige „Bilo jednom u Jugoslaviji“, ispovest istinskog jugonostalgičara o tome šta nije valjalo u toj našoj počivšoj zemlji. Tokom poslednje posete Vajmaru upravo je njemu pripala čast da simbolično otvori Muzeja prinudnog rada u nacističkoj Nemačkoj. Moja mama se spasila od sigurne smrti tako što je tri i po godine, s lažnim ukrajinskim papirima, bila na prinudnom radu u Nemačkoj, a mama mog supruga, uhapšena kao skojevka od balista i predata nemačkom SS-u, prvo bila u koncentracionom logoru Ravensbrik, a onda na prinudnom radu u drezdenskoj fabrici oružja.
Posle Eve Berković, Aleksandra Singera, Aleksandra Lebla, Ivan Ivanji je bio poslednja živa karika u lancu koja me je neposredno povezivala sa Holokaustom. Moji su roditelji preživeli, ali smo samo u Vojvodini i Beogradu, s očeve strane, izgubili pedesetak rođaka, a s mamine, u Poljskoj i Ukrajini još mnogo više. Moj otac je u Subotici, kao direktor Zavoda za zdravstvenu zaštitu godinama radio s Ivanovom tetkom dr. Olgom Šomlo, koju je Ivan pominjao i u poslednjem intervjuu i kad god bismo se sreli. Kad smo sestra i ja bile bolesne jedina doktorka koju bi tata pozvao bila je doktorka Olga, nikome nije toliko verovao kao njoj. Od nje sam saznala za Ildi Ivanji, legendarnu muzičku urednicu RTS-a, i njenog brata Ivana i njihovu golgotu tokom Holokausta. Moj tata je ovekovečio deo njene priče u subotičkom mesečniku za zdravstveno prosvećivanje „Egeszseg“ (Zdravlje).
Ivan je preveo na nemački Jamu Ivana Gorana Kovačića. Ja pamtim tu poemu kao trenutak u kojem sam se suočila sa bezdanom zla. Čitala sam pre toga Dnevnik Ane Frank, znala ponešto o stradanjima moje porodice, ali tek je Jama učinila da već kao dete zanemim pred razarajućom pošasti mržnje prema „drugom“. Još jedna od brojnih kopči koje su nas, premda toliko različitog životnog puta, povezivale.
Sećam se zajedničkog puta u Zrenjanin pre desetak godina. Pozvali smo Ivana na susret s polaznicima Beogradskog fonda za političku izuzetnost. Moja koleginica Jelena Volić Hellbusch i ja smo imale to izuzetnu priliku da tokom vožnje slušamo o njegovim prvim danima po povratku u Zrenjanin, nakon Aušvica, Buhenvalda, Magdeburga. Imao je svega 16 godina, sazreo u strašnim vremenima, sam, zbunjen… Sećam se kako je podelio s nama i svoje najdublje zebnje iz tog vremena. Nezaboravan dan koji se završio njegovim predavanjem o stradanju, životu posle smrti i sećanju, o misiji da učini sve da se zlo ne zaboravi. Naši polaznici slušali su ga bez daha i bili zatečeni njegovom iskrenošću i duhom, bez trunke samosažaljenja i patetike.
Nadam se da će se naći pisac koji će o životu i delu Ivana Ivanjija napisati sveobuhvatnu biografiju, koja će se čitati kao uzbudljiv roman. Sigurna sam da bi priča o njemu i Ginteru Grasu zauzela čitavo poglavlje. Ivan je upoznao Grasa 1961. godine, prevodio više njegovih knjiga, između ostalog Pseće godine, a u tekstu povodim njegove smrti 2015. u Vremenu napisao da je po njemu on „najznačajniji ne samo nemački nego i svetski pisac druge polovine prošlog stoleća“. Stvaralačka saradnja pretvorila se u prijateljstvo koje je prolazilo kroz uspone i padove, uz ozbiljno razmimoilaženje u odnosu na bombardovanje Jugoslavije 1999. godine, koje je Ivanji oštro osuđivao a Gras odobravao, da bi kasnije javno priznao da nije bio u pravu. Za Ivana je bilo posebno teško razočarenje kada je Gras tek uoči objavljivanja svoje autobiografije Ljušteći luk 2006. iznenada priznao da je 1945. regrutovan u vojni ogranak esesovaca. U više tekstova Ivanji sam sebe preispituje šta mu je najteže palo u toj mučnoj priči, koja je tim složenija što „nijedan nemački pisac do sada nije tako plastično i sa tako snažnom osudom prikazao nemačke zločine i zločince, ali i kompleksnost odrastanja u Hitlerovoj imperiji“. I dok je u posle 2006. napisao da više ne bi želeo da ga vidi, nekoliko godina kasnije opet stupaju u prepisku na Ivanovu inicijativu. Šta je sve prolazio emotivno i misaono nekadašnji petnaestogodišnji zatočenik Aušvica i Buhenvalda od trenutka kada je spoznao istinu o svom prijatelju nekadašnjem sedamnaestogodišnjem esesovcu teško je i pretpostaviti. Ali verujem da je prevagnula mudrost da pomirenje ne podrazumeva zaborav, naprotiv.
Iz biografije
Književnik i prevodilac Ivan Ivanji rođen je u Zrenjaninu 1929. u jevrejskoj lekarskoj porodici. Roditelje su mu ubili ubrzo nakon nemačke okupacije 1941. godine. On je preživeo nacističke koncentracione logore Aušvic i Buhenvald. Kasnije je pisao o „svom lepom životu u paklu“.
Preminuo je u 96. Godini, gotovo simbolično, na Dan pobede nad fašizmom, 9. maja, tamo gde je pre 80 godina iz Novog Sada kao Jevrejin bio deportovan da umre – u Vajmaru, samo desetak kilometara od svog nekadašnjeg logora, u Hitlerovom omiljenom hotelu, objavilo je Vreme u kojem je Ivanji bio autor.
Napisao je 26 romana, neke izvorno na srpskom, neke na nemačkom, tri zbirke pripovedaka, tri knjige poezije, pisao je drame, knjige za decu, memoare, eseje… Na nemački je, pored ostalih, prevodio Kiša i Albaharija, sa nemačkog Brehta, Borherta, Grasa, Bela, Encensbergera, Jaspersa. Prevodio je mađarsku poeziju na srpski.
Radio je kao nastavnik nacrtne geometrije, kao novinar, bio je umetnički direktor Savremenog pozorišta u Beogradu, zamenik upravnika Narodnog pozorišta, Titov prevodilac za nemački jezik.