Piše: Milorad Bjelogrlić
Tog 29. oktobra 1943. bio je petak, a 16. septembra 2021. bio je četvrtak. Između ta dva datuma nepunih 78 godina trajao je buran, zanimljiv, lep život Dušana Dude Ivkovića. Intelektualac, mangup, drugar, kafanski laf, u mladosti i boem, u zrelim godinama mudar, celi život bez straha i sitnih računa, samouveren, trenerčina.
Ovozemaljski životi su kvalifikacije za sticanje statusa legende. Duda je te kvalifikacije prošao, reklo bi se, s lakoćom. Zasluženo osvojena pozicija u srcima mnogih generacija.
CRVENI KRST, ZAUVEK: Rođen na Crvenom krstu u Beogradu, za koji je ostao vezan čitav život. Odlazio je, ali mu se uvek vraćao. Duda je još kao dete osetio šta znači nemati. Otac Branko, predratni doktor prava, nije baš bio u milosti novih posleratnih vlasti, tako su Duda i šest godina stariji brat Slobodan, kao većina dece rođene u ratnim godinama, bili željni mnogih stvari. Ipak, to mu nije smetalo da provede prelepo detinjstvo i mladost. Umeo je da bude bez kinte, ali nikad bez vedrog duha. Poneo je u život pravo da slobodno misli.
“Otac mi je dao istrajnost, upornost i veru u rad. Naučio me da je porodično vaspitanje temelj čoveka. Jednom mi je rekao: ‘Sine, bolje je biti dobar zanatlija nego loš intelektualac’”, uvek je Duda isticao značaj porodičnog vaspitanja.
U dečijim godinama bilo je nestašluka, ali mu je škola išla od ruke. Ocene nisu problem, ali jeste vladanje iz kojeg je imao “keca”. Završio je 14. beogradsku gimnaziju na Vračaru, a zatim je upisao Tehnološki fakultet, od kojeg se brzo “ohladio”, pa prešao na Rudarsko-geološki, gde je diplomirao geologiju. Iako je imao diplomu inženjera, nijedan dan nije proveo u struci. Razlog: ogromna ljubav prema košarci.
U svet košarke uveo ga je stariji brat Slobodan, daleko poznatiji po nadimku Piva. Njih dvojica su 1973. godine Radničkom doneli titule prvaka Jugoslavije i za seniore i za juniore. Duda je šest godina bio uz brata, uvek se tu nešto “petljao” dok nije počeo samostalno da radi. Zahvaljujući braći Ivković Crveni krst je postao epicentar jugoslovenske košarke. Njima Radnički i Crveni krst nikada nisu bili dilema. Nosili su ga u srcu, gospodski, jednostavno i bez pitanja.
Već tada je Slobodan besprekorno tačno, u samo dve rečenice, opisao mlađeg brata.
“Dušan uvek tačno zna šta hoće. Veoma je uporan i redovno ostvari ono što želi”, pričao je Piva o Dušanu.
ČOVEK OD REČI: Trenerski poziv je za Dudu bio čestit i najvažniji na svetu. Ozbiljan, pedantan s nepomirljivim i čvrstim moralnim principima. Imao je stav i za njega je bio u stanju da “pogine”. Spadao je u onu grupu ljudi koji drže reč.
Odlazak u Partizan (1978), gde je od Ranka Žeravice preuzeo tim, presudna je i po mnogima najmudrija odluka u karijeri. Tu je već na početku prezentovao svoju trenersku filozofiju. “Crno-beli” su te godine igrali brzo, agresivno, sa mnogo kontranapada i prvi put osvajaju “triplu” krunu. Postaju prvaci Jugoslavije, pobednici kupa, a trijumfuju i u Kupu Radivoja Koraća, a Duda najavljuje blistavu trenersku karijeru.
Početkom osamdesetih Duda se uključuje u rad mlađih reprezentativnih selekcija. Prvo je s Lukom Stančićem vodio juniorsku selekciju. U Zagrebu na Univerzijadi (1987) samostalno predvodi reprezentaciju Jugoslavije i na superioran način osvaja zlato.
U to vreme su se u svemu, pa i u košarci poštovala pravila ponašanja. Postajao je red i biva izabran za pomoćnika čuvenog Krešimira Ćosića na Svetskom prvenstvu u Španiji (1986), gde i osvaja prvu reprezentativnu seniorsku medalju. Bila je to bronza.
Srebro na Olimpijadi u Seulu bila je uvertira u dominaciju kakva se ne pamti. Tri godine zaredom (1989, 1990, 1991) Jugoslavija ruši sve po redu. Osvaja dva evropska zlata “zezajući” se s protivnicima. Ne gubi nijednu utakmicu, a većinu smo dobijali sa više od 20, 30 koševa razlike.
Bila su to vremena kada je naša balkanska prepotencija imala uporišta u stvarnosti. Sećanje na Dudu i te uspehe krajem osamdesetih vraća u doba kada se živelo dobro, igrali smo najbolju košarku na svetu, iz godine u godinu osvajali zlata, bili na pragu Evropske unije, a onda je sve pošlo naopako. Košarkaši sa Dudom na klupi slavili su svoju zemlju, a političari je brukali. Poslednju jugoslovensku bezbrižnu mladost učinio je veselijom.
ŽAL ZA BARSELONOM: Krenuo je “bratoubilački” rat na prostorima nekadašnje SFRJ i Duda je počeo da strpljivo gradi internacionalnu karijeru, radeći u više evropskih zemalja. Najveću popularnost stekao je u Grčkoj, gde je sa Olimpijakosom dva puta bio klupski prvak Evrope, u Rusiji je sa CSKA uzeo titulu, a zatim i proglašen za trenera godine. Trenersku karijeru okončao je u Turskoj 2016.
Ostala mu je večita žal zbog Olimpijskih igara u Barseloni. Imali smo sjajan tim sa Draženom Petrovićem, Divcem, Rađom, Kukočem, Paspaljem…
“Drim-tim SAD predvođen Džordanom je bio favorit i verovatno bi osvojio zlato, ali verujem da bismo ih dobro namučili. Retki su naši reprezentativci iz tog tima koji nisu ušli u Kuću slavnih u Springfildu. Za tri godine smo imali samo jedan poraz, ali zemlja se raspala i tu smo bili nemoćni. Nadao sam se da će nam dozvoliti da ipak igramo u Barseloni, ali nismo uspeli. Najteži trenuci u karijeri bili su mi kad sam igračima morao da saopštim da su nas isključili sa Olimpijade”, pričao je Duda.
Osvajao je Duda u karijeri pregršt trofeja, dobijao razna priznanja, ordenje, niz medalja, naravno najviše zlatnih, ali nikada nije imao dilemu koja mu je “najzlatnija” i najdraža.
“Kada trenera pitate koja mu je medalja najdraža, to je kao da pitate roditelja koje mu je dete milije. Ipak, nemam dilemu kada je to u pitanju. Najdraže je svakako zlato sa Evropskog prvenstva u Atini 1995. Posle četvorogodišnjeg ‘izgnanstva’ s takmičenja vratili smo se na veliku scenu. Zahvaljujući tom zlatu osigurali smo i direktan plasman na Olimpijske igre u Atlanti i učešće na svetskom prvenstvu u Grčkoj 1998. Na tim takmičenjima smo osvojili medalje i dokazali da nam je mesto u vrhu svetske košarke”, nikada nije tajio Dušan Ivković.
Bez obzira na “milion” uspeha, nije “digao” nos. Uvek je na umu imao trenersku maksimu od koje nikada nije odustao. Često je znao da kaže:
“Mislim da za uspeh u radu i trenerskom poslu broj trofeja nije osnovno merilo. Trofeji i trenuci slave kratko traju. Uvek volim da citiram jednog američkog trenera s koledža. Kada mu je rečeno da je te godine radio najbolje, odgovorio je: ‘Ne. Ja sam uvek radio najbolje što mogu, prenosio svoje znanje i trudio se da igrači budu što bolji. Ali ove godine sam imao daleko najbolju generaciju igrača’.”
Smrt iza sebe ostavlja tugu, ali i uspomene koje niko ne može da oduzme. Problem nije u tome što se umire nego što jakim i autentičnim ličnostima nema zamene. Gubitak pojedinih ljudi ostavlja mnogo dublje tragove nego što izgleda. Odlaze klase i istinske vrednosti. Na taj način se otvara prostor za “polutane” koji prosečnost žele da nametnu kao prave vrednosti.
Odlaze jedan po jedan. Ostajemo bez naših legendi. Zbog mnogih prelepih mladosti provedenih uz blistave pobede, želim da se zahvalim.
Dudo, hvala ti.