I teško su je primili, i još je ne prihvataju, pošto je Dragan Janjić bio više od kolege, ne samo Beti, Nezavisnom udruženju novinara Srbije i UGS Nezavisnost već i Novom magazinu. Dragan je od prvog dana začinjanja NM bio onaj razumni i, zašto ne reći, upozoravajući glas koji nas je vraćao na kolosek koji može dovesti do magazina kakav želimo.

Bio je i autor kome se bez dileme može dodati epitet nenadmašan, o čemu svedoči reprint – tekst pisan pre bezmalo 11 godina, u prvom broju Novog magazina, svedočanstvo o prošlosti, sadašnjosti i budućnosti. Brojke se menjaju, ali suptilna zapažanja ostaju na snazi. Kao i u svemu ostalom što je radio, izveštavajući iz uzburkane Ukrajine ili komentarišući aktuelna domaća politička zbivanja.

I nikad mu nije bilo teško da se odazove pozivu za savet i pomoć! Magazinu, NUNS-u… Dragan je s nepokolebljivom posvećenošću radio sve čega se prihvatao, do poslednjeg atoma energije. Valja biti iskren, pa reći – posvećenost profesiji učinila ga je ranjivim. Iako opterećen brojnim tragedijama od ranog detinjstva, njegova Dragana i on stvorili su divnu porodicu, koja mu je bila utočište. No, snaga, pa i surovost života pokazali su da nije dovoljno imati tako stvorenu sreću, ali ako je za utehu, uživao je blagodeti koje nose divni ljudi koje je ostavio. Sa istom pažnjom negovao je prijateljstva, pa i poznanstva, trudeći se da ne povredi ljude koji zablude, ali bez zazora im to stavi do znanja.

Energija, umeće i posvećenost koje je Dragan Janjić uložio u stvaranje i održavanje pre svega Bete, NUNS-a i Novog magazina, kao njegove druge profesionalne kuće, ne smeju ostati samo u našem sećanju – napustio nas je nenadano, bez posebnog priznanja za sve što nam je dao i obaveza je da mu uzvratimo time što će njegove redakcije, koleginice i kolege, prijatelji i prijateljice osmisliti odlikovanje namenjeno onima koji su posvećeni zvanju i vraćaju mu smisao i značaj, voljni da učine sve što se može da ova naša umnogome profanisana profesija zadrži deo dostojanstva. I vrati ga.

Dragan Janjić je svima nama i profesiji bio više od prijatelja – bio je čovek na koga se valja ugledati u svakom deliću bivstvovanja. Red je da to i javno priznamo! Neka ti je laka zemlja, naš Janjiću.

Redakcija Novog magazina

Reprint (Novi magazin br. 1, 5. maj 2011)

Kosovo: Poslušali Beograd, napustili posao i danas gladuju

Državni sekretar Oliver Ivanović kaže da je poziv Srbima na Kosovu da napuste posao bila velika politička greška, a kosovski Srbi za Novi magazin govore kako balansiraju između dve vlasti

Pišu: D. Janjić, S. Jovanović

Vladica Živić iz Gornje Gušterice kod Lipljana dobio je kosovsko državljanstvo i ličnu kartu nedugo pošto je beogradska štampa pisala o njemu i njegovoj petočlanoj porodici koja u onom kosovskom selu živi sa 11.000 dinara socijalne pomoći iz srpskog budžeta.

Pomoć Živićima ekspresno je dodelila i kosovska opština Gračanica. Supruga i on venčali su se posle osam godina zajedničkog života, a lokalne vlasti su obećale i potporu za popravku dotrajale porodične kuće i obrađivanje 70 ari imanja.

Sada socijalni slučaj, Živić je na poziv vlasti u Beogradu posle proglašenja nezavisnosti Kosova, napustio posao čuvara zatvora u Lipljanu i kosovsku policiju.

“Bilo je pogrešno pozvati Srbe da se povuku iz kosovskih institucija i računati da će to izazvati bilo kakav politički potres. To nije dovelo do blokade institucija, a izolacija Srba na Kosovu je pojačana. Ukupni efekti su negativni i to se moglo lako predvideti kada je odluka doneta”, kaže za Novi magazin Oliver Ivanović, državni sekretar u Ministarstvu za Kosovo i Metohiju.

Za Srbe koji su napustili kosovske institucije to priznanje dolazi kasno. Izgubili su posao i postali zavisni od socijalne pomoći koja neće trajati večno. Zbog toga su se u međuvremenu neki vratili na kosovsku platu. Druge su, pak, preuzele srpske institucije, a ostali se snalaze kako znaju i umeju.

Živić, sa dva državljanstva, dve lične karte i dve socijalne pomoći, postao je ogledni primer patriotskog poziva Beograda Srbima da napuste posao u kosovskim institucijama. Da bi opstao, mora da balansira između dve vlasti koje se snažno dodvoravaju Srbima na Kosovu, iako je svima jasno da socijalna pomoć ne stvara bolji život.

“Mislim da je bilo bolje deo tog novca investirati na Kosovu, dati ljudima podsticaj da vežu sopstveni rad i teritoriju, što bi opstanak Srba učinilo ekonomski održivim i neminovno dovelo i do intenzivnijih kontakata sa Albancima, što bi slabilo političke tenzije i olakšalo vlastima pregovore o rešenjima za Kosovo. To nije učinjeno jer je teško razbiti stereotipe koji sve svode u okvir teritorijalnog problema. Povremeno se zaboravlja da su tamo ljudi, i Srbi i Albanci i drugi nealbanci, koji imaju svoj mentalitet, navike i životnu filozofiju”, kaže Ivanović.

Na direktno pitanje zašto Vlada u kojoj je državni sekretar nije promenila pristup, odgovara da nije “nađen model koji bi bio prihvatljiv za sve u vladajućoj koaliciji”.

Bilo je, kaže, još 2009. ideja da se u dogledno vreme privremena novčana naknada ljudima bez posla ukine, tačnije transformiše u drugu vrstu pomoći “da njihova radna sposobnost ne atrofira”, ali je politička nesloga to stopirala.

Prema podacima Nacionalne službe za zapošljavanje u srpskim delovima opština Priština, Lipljan i Kosovo Polje na posao godinama bezuspešno čeka 5.400 ljudi. Oko 1.600 onih koji su nekada radili prima novčanu naknadu od 11.000 dinara iz budžeta Srbije, a mladi nezaposleni na tu pomoć nemaju pravo.

U centralnom Kosovu, u enklavi Gračanica koja obuhvata delove Prištine, Kosova Polja i Lipljana, prema procenama živi 10-15 hiljada Srba.