CEDULJICA
„Presudila“ mu je ceduljica koju je glumica Slobodanka Beba Žugić bacila na parket… Dosta kasnije, neki drugari iz Zvezde su govorili da je parče sudbonosne artije bilo njima namenjeno. Nije, provereno! Ostao je veran svojoj Bebi sa kojom je dobio Stefana i Filipa, živeći plodan i skladan život ispunjen ljubavlju i poštovanjem. Venčali su se tako što su mladoženja i njegov kum (Krešimir Ćosić) kratko napustili pripreme jugoslovenske reprezentacije.
Neverovatna priroda. Od lava ispod obruča do mirničine izvan košarke, uvek spreman da sasluša, da savet, pomogne na svaki način. Nešto lično. Kada sam se posle godina izbivanja u Beograd (i u Borbu) sa bivšeg jugoslovenskog juga vratio sa belom plastičnom kesom na kojoj je otisnut grb Grada (Dubrovnika), Beba i on su odmah pitali treba li mi štogod. Morao sam da primim desetak „polo majica“ Filipovih, i espadrile ellesse, teget, nove. Godinama sam ih rabio, a nekoliko tih majica još mogu da obučem „za u grad“ iako je otad više od 30 godina.
U „Galeriji“ sam s njim čuvao ovo malo duše. Vremenom nam se pridružio građanski sloj beogradski, slobodnomisleći ljudi, novinari, pisci… Posle gašenja Beogradskog kruga kratko smo se okupljali u Medija centru. Onda smo Ivan Torov i ja najpre tamo prevukli Filipa Davida i Nenada Prokića. Posle se slila cela naša rečica – Ibrahim Hadžić, Svetislav Basara, Vidosav Stevanović, Božidar Šujica, Vasa Anđelić, Predrag Koraksić Corax, dr Mića Milić, Marija Bogdanović, Mirjana Miočinović, Predrag Čudić, Milan Đorđević, Predrag Delibašić, Sead Spahović, Miško Vukmanović, Veljko Radović, Fahri Musliu, Jelena Trpković, Branka Mihailović, Dževad Sabljaković, Petrit Imami, Vesko Ivanović, Bojan Tončić… Iz belog sveta su nam dolazili Bogdan Tanjević, Milorad Bibić Mosor, Lordan Zafranović, Naum Panovski, Zoran Amar, Bora Ćosić, iz susedstva Škeljzen Maljići, fra Mile Babić, Dragan Markovina, Viktor Ivančić, Igor Galo, Zdravko Bazdan, Zvonko Maković, Vehid Šehić, Rajko Grlić, Ante Tomić, Mile Stojić, Ivo Josipović …
U početku se govorilo da „Galerija“ dosta podseća na parisku „Rotondu“ u kojoj su se, za sasvim drukčijeg vakta skupljali „slični tipovi“. Šta o toj nekad kultnoj pariskoj kafani kaže Erenburg? „Rotonda nije podsećala na pećinu, već pre na seizmološku stanicu u kojoj su ljudi beležili potrese neosetne na ostali svet. Uopšte uzev, francuska policija se nije mnogo varala kada je Rotondu smatrala opasnom po društveni red i mir“, beleži Ilja Grigorijevič Erenburg (Ljudi, godine, život). Je li Draganova „Galerija“ naličila na pariski lokal za Erenburgovog vremena? I jeste i nije. Sve što smo govorili i pisali bilo je dostupno, iako je Služba povremeno angažovala žbirove. Jednog od njih sam upoznao sasvim slučajno na jednoj sahrani. Poverio mi se da su im nadređeni rekli da su im informacije „šugave“ i da ne zarade „crkavicu“.
Gde god sam kao ratni izveštač Borbe odlazio na područja bivše Jugoslavije većina je odmah pitala za Kapičića. Pri prvom susretu sa Kemalom Montenom u Sarajevu odmah se zanimao za svoju srodnu dušu. Tuzlak Dževad Šećerbegović takođe. Ovaj odlični fudbaler Slobode i jugoslovenski reprezentativac u njegovoj Galeriji je „odslužio“ vojni rok JNA. Krajem dvehiljadejedanaeste (nekoliko meseci pred smrt) iz Splita je po jedan dokument u ovdašnji istorijski arhiv došao već pomenuti Milorad Bibić Mosor. Slušao sam njegov razgovor sa Draganom i njegovim ocem. Neponovljivi Bibić naterao im je suze… Bilo je i drukčijih situacija. Ratko Radovanović i Žarko Varajić, Kapičić i ja. Brzo je priča skrenula za Sarajevo, a kada su ova dvojica rekli da im taj grad više ništa ne znači Kapičić ih je propisno izgrdio…
Jednom prilikom je Filip David rekao da mu „krizna grupa“, kako nas je prozvao Predrag Koraksić Corax (i sam član tima), pravi rđavu reklamu. Kada sam to preneo Draganu, rekao je da Filip ne brine, dodavši da su njegova pleća još dovoljno jaka. Kao što su bila i u vreme kada se njegova Jugoslavija raspadala a konobari mu bili Muslimani/Bošnjaci. U vreme bujanja nacional-šovinizma Beograd ga je označio ispisujući zelenim sprejom zvezdu i polumesec na zidu kafea. Legendarnog Ćuzu (Muhamed Muslić) sreo sam tokom izveštavanja iz ratnog Sarajeva. Ovaj nosilac ordena Zlatnog ljiljana rodom sa Tjentišta za Kapičiće je pitao kao da su mu „najrođeniji rod“.
SAN
Početkom 1997. godine ispričao mi je san. Sedimo uveče u kafiću, on zamišljen, ćuti. „Malo sam dremnuo posle ručka i sanjam da mi je u kuću došao ceo tim Jugoplastike“. Ispričao sam kasnije to Damiru Šolmanu i Petru Skansiju, na što su kršni Dalmatinci uglas rekli „To je naš Kapa, jedinstven!“
Voleo je postojbinu svojih predaka, posebno Cetinje gde je večno udomljen ali u njegovom velikom srcu bilo je mesta i za Bosnu, Hrvatsku… Jugoslavija! Morala se sačuvati, rekao mi je po dolasku iz Zagreba sa Ćosićeve sahrane. „Raspad naše zemlje mi je teško pao. Na to gledam iz ugla sporta, znojio sam se u toj majici dvesta puta sa drugovima koji su u sve to ugradili deo života. Upravo zbog različitosti naših mentaliteta mi smo bili fenomeni i kao mala zemlja bili ispred velikih. Je li to bio srećan spoj bosanskog, šumadijskog, vojvođanskog, dalmatinskog, alpskog? Ne znam, ali ima nešto vredno u našoj ’različitosti’. Zato je Bosna kao sinteza svega bila ispred ostalih delova zemlje i kao takva morala je da opstane zajedno“.
Na vest o smrti Krešimira Ćosića, početkom juna 1995. godine za njega nije bilo dileme. Sa suprugom Bebom je otišao u Zagreb, sa BG tablicama. Za neke je to bila ludost, za njega „pitanje emocije i obične ljudske dužnosti“. Ispričao mi je to za Našu Borbu (Ceo život u jednom danu, 10-11. jun 1995), putujući preko Slavonije. Podravska Slatina, Virovitica, Đurđevac, Bjelovar… gledao je prelepa slavonska mesta. Na prelazu Donji Miholjac „više nego uljudni!“ Nešto pre toga majstor mu je popravio svetla na automobilu, bez naknade.
A tamo braća Tvrdić (Rato i Lovre), Željko Jerkov, Damir Šolman, Duje Krstulović, Josip Đerđa, Bruno Marcelić, Aljoša Žorga, Vinko Jelovac, Bogdan Tanjević, Dražen Dalipagić, Vlade Đurović… opet Jugoslavija njegova. E, Kapa moj, ti si lud. U Zagreb sa beogradskim tablicama… Bija si uvik pravi, svaka ti čast’, skoro uglas su govorili Skansi i R. Tvrdić.
Otišao je čovek, velikog srca, satkan od duše. A bio je i prvak sveta!