Svako od nas živi svoj život po sopstvenom izboru, uglavnom u zadatim okolnostima, često po nekoj inerciji, ustaljenom toku i raznim društvenim uslovljenostima, ali niko od nas ne bira te okolnosti, već se postavlja prema njima shodno odabranom stavu, željama, ubeđenju. Samo poneko ne pristaje na loše uslove, spreman je da ih analizira, artikuliše i menja. Ono što takođe biramo su obrazovanje, angažmani, uzori, prijatelji. Ono čemu stremimo su neki ciljevi, neki eventualni doprinosi kroz procese rada i različite društvene angažmane u pokušaju da neprihvatljive stvari u društvu menjamo. Ono što daje snagu i podupire ambiciju na odabranom životnom putu jesu neki ljudi, neki naši profesori, neki prijatelji, uspostavljene vrednosne koordinate, uzorne duhovne vertikale. Jedan od takvih uzora i takvih ljudi, profesora koji se pamte, jeste, bio i ostao – Dragoljub Mićunović.
Pripadam generaciji obeleženoj značajnim društvenim procesom, poznatim pod naslovom Studentska gibanja, zapravo talasu studentskih protesta iz 1968. Te nemirne godine kada sam upisala Filozofski fakultet, u dvorištu Kapetan Mišinog zdanja, bilo je po zidovima još ispisanih parola i poruka. Danas kad razmišljam o tome rekla bih da su to bile preteče neke grafitne umetnosti, neke kulise za važna dešavanja, scenografije za jednu od pozornica neobične predstave koja je bila hit te sezone. Spratovi starog zdanja su se ljuljali pod nekom čudesnom energijom i odlučnošću mladih i njihovih profesora. Poput ovih danas. Sve je odisalo duhom protesta. Svi smo bili uzbuđeni i važni što se nešto dešava. Jedan od glavnih protagonista te scene, tadašnji asistent koji je podržao studentske zahteve za reformama u društvu i nekim promenama ondašnjeg komunističkog režima, bio je Dragoljub Mićunović, od svih nas zvani Mićun. Još uvek pamtim njegove govore, analize, opaske, savete. Čini mi se da je zauvek tada probuđena u svakom od nas, a sasvim sigurno kod mene lično, potreba da se nikada ne mirimo sa onim što je nepravedno, nazadno, sa onim što je zloupotreba, korupcija, nesloboda, nedemokratsko.
Mićun je umeo da profesorski podrobno i ubedljivo predoči smisao svakog protivljenja društvenim anomalijama, ograničenjima sloboda, despotiji i privilegijama vlastodržaca, nasilju i izmišljenim procesima nad neistomišljenicima, da se suprotstavi svakom zlu. Prećutno je sazrevalo mišljenje da je gotovo obaveza svakog studenta, građanina, svakog mislećeg čoveka da se uvek bori dalje i više za svako i najmanje osvajanje sloboda u bilo kojoj oblasti, za reforme u obrazovanju i drugačiju misao od režimskih refrena i parola, za bolji status u društvu, za demokratske procese i kontrolu vlasti, za sve ono čemu je stremilo jedno letargično i zakrzljalo društvo poput našeg. Sama činjenica da smo u jednom rigidnom režimu pokušali da zauzmemo drugačiji stav, što smo izrazili nepristajanje, značila je korak ka onome što je sledilo decenijama kasnije. Veliki doprinos i podsticaj buđenju svesti, velika zasluga za edukovanje mladih generacija kadrih da nešto menjaju, zatim davanje ličnog primera u zauzimanju moralnog stava, pripada, između ostalih učesnika sezdesetosmaškog dešavanja i Mićunu, jednom od naših omiljenih profesora iz tog perioda.
„Humana inteligencija je uvek u jezgru pobune“ – rekao bi Đerđ Konrad.
Profesora Mićunovića poznajem još od gimnazijskih dana. Viđala sam ga povremeno u Herceg Novom, gradu moga porekla i detinjstva, gde je provodio brojna leta sa porodicom i prijateljima. Za pamćenje su večeri na terasi Vinčinog odmarališta na Toploj, u vrtu pored same obale, gde su često boravili i: Stevan Raičković, Danilo Kiš, Branko Ćopić, Milan Vukelić, Mićunov prijatelj a naš kum, dopisnik Politike, Zuko Džumhur, Mihailo Lalić i mnogi drugi viđeni intelektualci iz cele zemlje. Ne mogu reći da je Mićun „držao banku“, ali da je u tim zanimljivim razgovorima dolazilo do izražaja njegovo kozerstvo i izvanredno obrazovanje, više je nego sigurno. Slušali smo ga bez daha i s velikom pažnjom.
Mićunovići su ugledno pleme iz severne Crne Gore. No, naš profesor je svojim životom i delanjem izmakao svakoj teritorijalnoj pripadnosti i uskom gledanju na poreklo, uvek ističući koliko je važno biti i osećati se građaninom ma gde živeli i stvarali. Ostao je dosledan tim građanskim načelima do poslednjeg dana i ostao je otvoren za svaku komunikaciju i temu bez obzira koliko teška i neugodna bila. Koliko je to važno, s obzirom da i dalje živimo u “doba političke beznačelnosti”, tek će se potvrditi, ako bude onih kadrih da priznaju ičije zasluge. To se kod nas retko dešava. Pa ipak želim da verujem da će primer profesora Mićunovića ostaviti dubljeg traga.
Padom komunizma, devedesetih, našli smo se nad ponorom raspada jedne prekrasne zemlje i njenog zakržljalog sistema, bez prave predstave kako bi trebalo da izgleda ono što sledi i kako uspostaviti novi sistem bez nasilja, pljačke, sunovrata. Desilo se upravo ono najgore i danas osećamo posledice tog strašnog pada i danas smo skloni da gledamo pozitivno na ono što smo hteli da menjamo jer, ni slutili nismo koje razmere će imati ludilo, međusobno ubijanje, progoni, beg u emigraciju, otimanja imovine, gubljenje koraka sa svetom.
Kad je napravljeno Pismo o namerama jedne grupe intelektualaca, osnivača nove Demokratske stranke, još pre prve osnivačke skupštine, pridružili smo se tim idejama i toj borbi. Kroz više decenija rada, od veoma aktivnog i povremeno distanciranog angažmana, imali smo razna iskustva, pozitivna i negativna i mogli bismo napisati dugačku hroniku o svemu tome i o tim turbolentnim vremenima i raznim događanjima. Za ovu priliku važno je istaći da je glavni ton (ne samo kao predsednik stranke) davao prof. Mićunović, jer je umeo kroz razne faze i procese da se ponese kao ličnost od integriteta, kao human čovek, kao čovek dosledan načelima a ne izazovima vlasti. Uspeo je da opstane na političkoj sceni iako su ga rušili i upinjali se da ga opanjkavaju. Uspeo je da pokaže da se može i u politici trajati i zadržavati postovanje ako ne izneverite ciljeve, ako držite do vrednosti i etičkih principa. Jedini Mićun, navedimo i to kao primer, od svih političara na srpskoj sceni, nije promenio stan. I dalje je živeo u malom stanu, na istoj adresi. Lagodnije bi mu bilo u većem i boljem stanu, ali nije želeo da to menja već ono što su naopake stvari u našem društvu. Biti uzor nije lako, „kao što biti dobar nije lako, za to treba napor“ – govorio nam je profesor još na studijama.
Ono što je imponiralo sve vreme, to je bila Mićunova spremnost da učestvuje i dalje u državnim poslovima, u radu stranke i naročito angažmanima Demokratskog centra do poslednjeg trenutka. Nije ga napuštao motiv ni energija da pokuša da d^a svoj doprinos, svestan da mudrost koju nose godine itekako koriguje, balansira, ublažava česte ishitrene poteze mlađih snaga. Ono što je takođe posebno plenilo je Mićunov gosparski odnos prema svakom sagovorniku i smisao za humor, što samo govori o divnoj prirodi i spremnosti pametnog profesora da sve prokomentariše na svoj način. Uvek nam je bio podrška. Znali smo da možemo računati na njega. Ponosna sam što smo ga imali za prijatelja i što je doživeo dugovečnu starost, jer je to itekako zaslužio, uz svo poštovanje za ono što je uradio i za način na koji je radio.
Nakon svega preživljenog kroz zajedničke poslove i procese rada u DS i Demokratskom centru, nakon političkog iskustva koje imamo, moramo reći da nas je upozoravao da danas, nažalost, profitiraju samo oni koji umeju da se priklone, oćute, laskaju, poltronišu, otrpe, prave ustupke, obmanjuju, manipulišu itd. Profesor Mićunović nas je učio da ne treba ćutati, pogotovo ne lagati, praviti olako ustupke i kompromise, da se ne treba priklanjati opojnim i zavodljivim moćima vlasti. A da treba iznositi hrabro i otvoreno svoj stav, braniti vrednosti, boriti se za sve što zaslužuje tu borbu, da treba upozoravati na anomalije, na ono što je loše, neprihvatljivo, bolesno. Ne možemo biti zadovoljni ishodom naše borbe, naročito ne nekim nedopustivim pojavama u današnje vreme. Nadamo se da studenti to razumeju i da u konačnici – pobeđuju. Ali sa svima nama i profesorom Mićunovićem kao uzorom!