Prelistavajući uoči ovog okruglog stola neke od njenih knjiga setio sam i nekoliko začkoljica sa kojima sam, ponekad, pokušavao da isprovociram neke njene stavove formulisane u neobavezujućoj formi.
Tako sam je jednom, kada je objavila knjigu „Krhka srpska vertikala“, pitao da li bi o Svetozaru Markoviću trebalo pisati iznova i revidirati njegovu ulogu u istoriji ideja koje su bitno uticale na Srbiju narednih sto i više godina. Ona je odgovorila (kao što je već bila napisala) da se veličina Vuka Karadžića i Svetozara Markovića ne može smanjivati i revidirati. Da su oni bili i ostali najznačajniji ljudi koji su na neki način opredelili ono što bi se moglo nazvati „duhom Srbije“ (da ne kažem „dobrim duhom Srbije“). Marković je u nekim stvarima bio neverovatno dalekovid pa je, na primer, još u 19. veku kritikovao ideju „Velike Srbije“.
Drugom prilikom pitao sam Latinku da li ona u svojim analizama precenjuje značaj Dobrice Ćosića u novijoj srpskoj istoriji – upravo tim svojim opširnim osporavanjem. Nije prihvatila ni tu moju kvazi primedbu. Rekla je da je tačno da je Ćosić na već utemeljene srpske mitove „nakalemio“ komunističku silovitost i ofanzivnost, ali da je njegov uticaj doista bio veliki u srpskom društvu i da je u Savezu komunista Srbije „legitimizirao“ srpski nacionalizam, kao bivši partizan i „Titov saputnik“. Uostalom, Ćosićevu suodgovornost za krvave ratove devedesetih godina dokazuju puki dokumenti, pa i njegovi zapisi o kontaktima sa Raškovićem i Karadžićem, na primer.
Da spomenem još jednu stvar. I ja sam, kako su to ovih dana primetili i neki drugi Latinkini sledbenici (da ih tako nazovem), imao utisak da Latinka ne žali puno za Jugoslavijom kao državnom tvorevinom, da nije zakleta „jugonostalgičarka“, kako se govori. Kada sam je oko toga pitao, ona mi je rekla da je sada glavno raditi na boljim odnosima među novostvorenim državama na tlu SFRJ te da ni male balkanske nacije, koje su htele da stvore i svoje države, ne treba shvatati kao neprijatelje Srba i Srbije. U stvari, još dok su Latinka i Nikezić bili na čelu SK Srbije, koliko se sećam iz njenih knjiga, oni su zauzeli stav da Srbija od Jugoslavije ne traži ništa više i ništa manje od drugih republika što su rekli i samom Titu. Taj stav je, dakako, bio stav protiv svih onih koji su Jugoslaviju doživljavali kao „proširenu Srbiju“.
Tačno na godišnjicu smrti naše poznate istoričarke dr Latinke Perović, 12. decembra, u beogradskom Medija centru održan je okrugli sto „Latinka Perović – srpska duhovna vertikala“. Skup su organizovali Novi magazin i Građanski demokratski forum. Objavljen tekst je deo izlaganja učesnika konferencije. Istovremeno, obaveštavamo javnost da su učesnici prihvatili predlog Veselina Vukotića, rektora Univerziteta Donja Gorica, koji je u poslednjem trenutku sprečen da dođe u Beograd, da se svake druge godine organizuju „razgovori posvećeni hrabrosti duha Latinke Perović“ pod naslovom „Liberalizam i smelost“
Pripremio: Mijat Lakićević
https://youtube.com/watch?v=VJGiuGf45eE%3Fab_channel%3DMedijacentarBeograd