Rođen sam u Beogradu 1965, gde sam živeo dok nisam diplomirao arhitekturu, kojom se potom nikada nisam bavio. Čim sam okončao školu, a pre nego što sam odrastao, iz puke radoznalosti i želje da upoznam svet odselio sam se u inostranstvo, gde nisam nameravao dugo da ostanem, ali okolnosti su odlučile da bude drugačije. U Londonu sam živeo do 1995, kada sam se, umesto da se vratim kući u Beograd, preselio u Portugal. Obitavam u Lisabonu, dobio sam njihovo državljanstvo i gledaju me kao svog – zabeležio je svojevremeno u svojoj autobiografiji za čitaoca Dejan Tiago Stanković, srpsko-portugalski pisac i književni prevodilac.
Spisateljski zanat naučio sam od najboljih, prevodeći književna dela. Tokom godina objavio sam neveliki broj prevoda, ali samo najznačajnijih pisaca, kako portugalskih na srpski tako srpskih na portugalski. Bio sam pionir u tom poslu, pa sam mogao da biram. Posebno se ponosim prevodima Saramaga, Ive Andrića i Dragoslava Mihailovića. Potom sam počeo da pišem i na srpskom i na portugalskom. Sa objavljivanjem sopstvenih dela počeo sam kasno u životu, tek u svojim četrdesetim, kada sam bio siguran da imam šta da kažem. Objavio sam knjigu pripovedaka Odakle sam bila, više nisam i roman Estoril, koji je preveden na velike svetske jezike i nagrađen u Srbiji i Velikoj Britaniji, a u Portugalu je, na šta sam osobito ponosan, ušao u školsku lektiru – dodao je tada u svom obraćanju čitaocu, završavajući ga konstatacijom da je njegov drugi roman – Zamalek, o sudbini i Kairu, dobio Nagradu Evropske unije za književnost 2020.
Dejan Tiago Stanković preminuo je 21. decembra ove godine (na isteku) u Lisabonu. U kratkoj Wikipedia-belešci piše da se po završnim studijama arhitekture, 1991. preseljava u London, a potom u Lisabon, gde je živeo, prevodio i pisao na srpskom i portugalskom jeziku. U svoje tri objavljene knjige bavio se, kako se pisalo, „geografijom ljudskih duša“, dok je sebe doživljavao kao „pomalo stranca svuda – i ovde i tamo“. Osim fikcije, pisao je i kreativnu nefikciju za brojne srpske, hrvatske, portugalske, britanske i brazilske pisane medije. Bio je kolumnista beogradskog nedeljnika Nin. Bio je jedan od potpisnika Deklaracije o zajedničkom jeziku. I deklarisao se kao Jugosloven.
Kolege će Dejana Tiaga Stankovića pamtiti kao „neku vrstu književnog fenomena“, a prijatelji po duhovitosti, visprenom cinizmu i odanosti. Doneo je i „veliku količinu interesantnog humora, koji nije dramatičan, ima neku vrstu lakoće i književno je uverljiv“, što se posebno vidi u delu Odakle sam bila, više nisam, ocenio je kolega pisac Vladimir Arsenijević za BBC. „On je veliki drugar, ortak, prijatelj i pisac i žao mi je što nije napisao sva ta dela koja je trebalo da napiše“, rekla je glumica Hristina Popović.
Prema aktuelnom režimu u Srbiji imao je kritičan odnos. Krajem novembra 2021. objavio je posredstvom društvenih mreža da je predao pismo predsedniku Srbije povodom slučaja radnika iz Vijetnama na gradilištu kineske fabrike Linglong u Zrenjaninu. U svoje, ali i u ime svih Srba u rasejanju koji znaju šta znači biti stanac u tuđoj zemlji, tražio je od Vučića da „bez odlaganja učini sve što mu je u moći da svakom stranom radniku u Srbiji, kome su oduzeta putna dokumenta i sloboda kretanja, lična sloboda smesta bude vraćena”.