David Albahari se svojim novim romanom Pogovor vraća na stare stilske forme. Takođe se, u punom sjaju, na scenu vraća nepouzdani pripovedač, taj samozatajni junak njegovih najboljih knjiga. U ovom neuobičajenom narativu, autor vodi čitaoca misterioznim i komplikovanim putevima afričko-evropskih odnosa, lavirintom nestalnih i neravnopravnih veza između dva sudbinski izukrštana kontinenta – najavila je Čarobna knjiga, ispostaviće se, poslednji roman Davida Albaharija 2021. godine, koji će stići i do najužeg izbora za Ninovu nagradu – pobedio je roman Deca Milene Marković. (Diktirani roman) Pogovor, imao je manje sreće od Mamca koji je tu nagradu, tri i po decenije ranije (1996), trijumfalno pokupio, zajedno sa priznanjima Narodne biblioteke Srbije, Balkanika i Most-Berlin.
ALBAHARIJEVSKI
Pisac prilično zatvorenog, na momente čak hermetičnog izraza, autor koji zahteva ne samo veliki čitalački napor, već i punu saradnju čitaoca u izgrađivanju značenja pojedinih dela, uprkos tome, tokom svog pedesetogodišnjeg postojanja u srpskoj literaturi stekao je ne samo nepodeljenu naklonost kritike, već i prilično veliki broj čitalaca. „I u pričama i u romanima David Albahari je postigao ono što je u književnosti najteže i najvažnije – oblikovao je svoj svet i svoj pripovedački ton. I taj svet i taj ton zovemo po imenu pisca – albaharijevskim“, objašnjava Gojko Božović, pesnik i urednik u Arhipelagu.
„Odrastao sam u kući u kojoj je knjiga zauzimala počasno mesto. I otac i majka su podsticali našu ljubav prema čitanju. Rođendanski pokloni su uvek bili u obliku knjiga, ništa drugo nije dolazilo u obzir“, seća se Albahari u jednom intervjuu. „Ako ubrajamo i dečje pokušaje, onda sam svoju prvu pesmu napisao još u prvom ili drugom razredu osnovne škole… S obzirom da sam još od detinjstva bio proždrljiv čitalac, neprekidno sam nastojao da pišem: pesme, pričice, avanturističke romane… Tokom studija sam razmišljao o sebi kao o pesniku (nesrećno zaljubljenom, onome koga niko ne shvata, itd.), a krajem 1960-ih objavio sam prve ozbiljno napisane pesme i priče. Da nisam toliko čitao, verovatno ne bih nikada pisao. Tako mi se bar sada čini. Jednostavno sam želeo da uradim ono što su radili i moji omiljeni pisci, da stvorim svet od reči koji će biti podjednako stvaran kao svet oko nas, a možda, ko zna, čak i stvarniji“, objašnjavao je on svoj svet književnosti.
„Sažetost je jedan od malobrojnih načina da sačuvam jezik od trošenja, a kratka priča je doista znak našeg vremena. Uvek sam govorio da sve može da se napiše u kratkoj priči, a ako nešto ne može da se napiše u kratkoj priči – onda ne mora ni da se ispisuje u romanu. Ili, da pokušam to da kažem na drukčiji način: roman se čita zbog potvrde uvida u strukturu sveta, a kratka priča da bi se spoznale bar obrisi te strukture. Kratka priča je prosvetljenje; roman je obrazovanje. Ukratko, zagovaram sažetost, ali ne zbog toga da bih napadao rasplinutost. Neophodno je i jedno i drugo. Dakle, prvo blesak uvida, potom ravnomerna svetlost dugotrajnog razumevanja“, pojašnjavao je Albahari taj svet i kako ga posmatra iz svog ugla.
Paralelni svetovi
Pišući o porodici, modeliranoj na elementima moje stvarne porodice, zapravo sam otkrivao pravu istoriju mojih roditelja i predaka. Pamtim, iz detinjstva, nekoliko porodičnih praznina, gotovo tajni, u čijoj senci sam rastao. Pre svega, gotovo potpuno odsustvo rodbine sa očeve strane, i porodični album moje majke, prepun slika dece i neke rodbine, ali to nismo bili ni moja sestra, ni ja, a ni muškarac koji se najčešće pojavljivao na tim fotografijama nije bio moj otac. Te porodične tajne nisu, u stvari, bile nikakve tajne, jer su otac i majka živeli u potpunom međusobnom poštovanju svojih uspomena i života vođenih pre Drugog svetskog rata. Moj otac, sefardski Jevrejin, rođen je u Smederevu, rat ga je zatekao kao doktora u Nišu. Zarobljen je kao vojni lekar i odveden u logor, u Nišu su mu ostali žena i dvoje dece; i oni, i gotovo celokupna njegova rodbina, ubijeni su tokom 1941-42.
Za to vreme, moja majka – rođena u Bosni, pre rata živela u Zagrebu, u braku sa jednim aškenaskim Jevrejinom – skrivala se sa dva sina po srpskim selima. Njenog muža su u Beogradu streljali Nemci. Deca i ona su uspeli da prežive rat, a onda su joj, posle oslobođenja, kad je krenula vozom za Beograd, oba sina poginula u železničkoj nesreći. U Beogradu se srela se sa mojim ocem i odlučili su da nastave zajedno, da istraju uprkos tragediji i uspomenama, ali u potpunom poštovanju i tragedije i uspomena. S vremenom se taj svet, ti paralelni svetovi i ti senasti likovi, otvarao preda mnom, nudio se kao priča, ali me i uvlačio u sebe kao deo priče. Pisao sam iznutra, pokušavajući da izađem napolje, a kada bih stigao napolje, žurio sam ponovo unutra, gde je – u sigurnosti priče – sve nudilo utehu i spokoj.
PREOSTAJU SAMO SENKE
„Za razliku od romana, u kojima se stalno borim sa istorijom, u mojim pričama uglavnom nema istorije. One najčešće govore o prelomnim trenucima u životu usamljenih pojedinaca ili o nerazumevanje između supružnika. Taj krah ponekad je posledica dolaska u drugu zemlju, a ponekad se dešava kao neumitan ishod sve većeg udaljavanja između ljudi. Međutim, najčešće do toga dolazi zbog jezičkog nerazumevanja, odnosno, zbog nesklada u tome kako shvatamo jezik i njegova značenja. Bez obzira na to da li je u pitanju ljubav, iseljenje, samoća ili usud jezika, kao pripovedača uvek me zanima onaj trenutak posle kojeg više nema povratka, kada od života preostaju samo senke“, precizirao je Albahari.
Među ljubiteljima knjige u Srbiji teško se može naći čitalac koji nema jasno izražen vrednosni stav prema Albaharijevom opusu: s jedne strane nalazi se prilično širok sloj obožavalaca njegove proze među kojima on često predstavlja pravog kultnog pisca, dok se s druge strane nalazi uža grupa onih kojima izrazita složenost i naglašena artificijelnost njegovog izraza stvara prilično jak otpor. Kritika je, pak, od samog početka prihvatila Albaharijevo stvaralaštvo uz izuzetno pohvalne ocene, počev od najranijih prikaza prve zbirke, kada je Bogdan A. Popović zaključio u prikazu Porodičnog vremena da je pripovedačka polazišna pozicija „za darovitog mladog pisca… od neprocenjive vrednosti“, pa sve do skorašnjeg suda Vase Pavkovića da je samo pitanje vremena „kada će svet prepoznati velikog pisca srpskog jezika“.
A, taj, takav pisac, rođen je 15. marta 1948. u Peći. Prvu knjigu, zbirku priča Porodično vreme, objavio je 1973. u izdanju Matice srpske iz Novog Sada. Isti izdavač objavio je njegov prvi roman – Sudija Dimitrijević (1978). usledili su romani Cink (Filip Višnjić, 1988), Kratka knjiga (Stubovi kulture, 1993), Snežni čovek (Stubovi kulture, 1995), Mamac (Stubovi kulture, 1996), Mrak (Narodna knjiga, 1997), Gec i Majer (Stubovi kulture, 1998), Svetski putnik (Stubovi kulture, 2001), Pijavice (Stubovi kulture, 2005), Marke (Zepter Book, 2006 – za mlade), Ludvig (Stubovi kulture, 2007), Brat (Stubovi kulture, 2008), Ćerka (Stubovi kulture, 2010), Kontrolni punkt (Stubovi kulture, 2011), Životinjsko carstvo (Čarobna knjiga, 2014), Danas je sreda (Čarobna knjiga, 2017), i Pogovor (Čarobna knjiga, 2021).
Nakon Porodičnog vremena, Albahari je intenzivno pisao kratku prozu, koja je zabeležena u zbirkama priča Obične priče (ISC, 1978), Opis smrti (Rad, 1982), Fras u šupi (Rad, 1984), Jednostavnost (Rad, 1988), Pelerina (KOS, 1993), Izabrane priče (Stubovi kulture, 1994), Neobične priče (Stubovi kulture, 1999), Najlepše priče (Prosveta, 2001), Drugi jezik (Stubovi kulture, 2003), Senke (Stubovi kulture, 2006), Svake noći u drugom gradu (Srpska književna zadruga, 2008), Nema pesma – izabrane priče (Stubovi kulture, 2009), U potrazi za figurama (zEtna, Senta 2012), Krava je usamljena životinja – izabrane kratke priče (Čarobna knjiga, 2013), Male priče (Čarobna knjiga, 2013), Propuštena prilika (Arhipelag, 2013), Propuštena prilika (Arhipelag, 2013), Nove male priče (GNB Žarko Zrenjanin, Zrenjanin 2016), i Dvadeset jedna priča o sreći (Multimedijalni institut Kulturtreger, Zagreb 2017).
PREVOĐENI PREVODILAC
Albaharijevi eseji ukoričeni su u knjigama Prepisivanje sveta (KOV, 1997), Teret (Forum pisaca, 2004), Dijaspora i druge stvari (Akademska knjiga, 2008), Svaštara o travi (Gradac, Čačak 2008), Pamtivek (Stubovi kulture, 2010), Ljudi, gradovi i štošta drugo (Dnevnik, Novi Sad 2011), i Proza o prozi: Fragmenti o kratkoj priči (GB Karlo Bijelički, Sombor 2017). Tri drame objavio mu je Zepter Book, 2013. Zajedno sa Dušanom Petričićem objavio je knjigu za decu Ema i jež koji nestaje (Zepter, 2008), dok je još jedan svoj naslov za decu – Ni dana bez čuda publikovao u kraljevačkoj Povelji (2013). Sa Žarkom Radakovićem realizovao je i Knjigu o muzici (Laguna, 2013).
Najbolje od…
Najpotpuniji uvid u delo Davida Albaharija, poslednjih godina, pružila je Čarobna knjiga, koja je u njegovim sabranim delima i kroz posebna izdanja, ponudila poštovaocima tog pisca najbolje od: Danas je sreda, Gec i Majer, Kontrolni punkt, Izabrane priče, Krava je usamljena životinja (izabrane kratke priče), Male priče, Mamac, Cink, Pijavice, Pogovor (diktirani riman), Svetski putnik, Snežni čovek, Životinjsko carstvo, Ludvig i Mrak.
Pored pomenute Ninove nagrade za roman godine (1996), njegove Pijavice ovenčane su Nagradom grada Beograda (2006). Za zbirku priča Opis smrti (1982), nakon koje je krenula njegova vrtoglava popularnost, dobio je Andrićevu nagradu. Priče iz zbirke Pelerina (1993) osvojile su žirije nagrada Stanislav Vinaver i Branko Ćopić, dok su one spakovane kao Svake noći u dugom gradu (2008) osvojile Vitalovu nagradu za knjigu godine. U periodu između 1973. i 1994. radio je u redakcijama više beogradskih i novosadskih časopisa i izdavačkih kuća – Vidici, Književna reč, Pismo, Kulture Istoka, Politika, Mezuza, edicija Prva knjiga Matice srpske. Knjige su mu prevedene na dvadeset i jedan jezik, među kojima su i francuski, nemački, engleski, hebrejski, italijanski, poljski, albanski, slovački, mađarski… Albahari je i sam prevodio priče, pesme i eseje mnogih američkih, britanskih, australijskih i kanadskih pisaca, uključujući Sola Beloua, Vladimira Nabokova, Margaret Etvud, Isaka Baševisa Singera i Tomasa Pinčona. Preveo je i dramske tekstove Sema Šeparda, Keril Čerčil i Džejsona Šermana.
Bio je član SANU, srpskog PEN centra i Srpskog književnog društva. Godine 1991. postao je predsednik Saveza jevrejskih opština Jugoslavije, radio je na evakuaciji jevrejskog stanovništva iz Sarajeva (pod opsadom), od jeseni 1994. do 2012. godine živeo je u Kalgariju (Kanada), od 2012. u Beogradu.
af1