Čarls Simić, američki pesnik, esejista i prevodilac srpskog porekla, preminuo je u 85. godini. Uzrok smrti su zdravstvene komplikacije izazvane demencijom, objasnio je njegov dugogodišnji prijatelj i urednik Danijel Halpern.
Rođen je kao Dušan Simić 9. maja 1938. godine u Beogradu, odakle je 1952. emigrirao u Pariz, da bi godinu dana kasnije sa porodicom otišao u Sjedinjene Američke Države gde je živeo do kraja života. Osvojio je brojne međunarodne nagrade, a 1990. godine dobio je Pulicerovu nagradu za knjigu pesama u prozi Svet se ne završava. „Posebno sam dirnut i počastvovan što sam izabran, zato što sam dečak imigrant koji nije govorio engleski do 15. godine“, rekao je tada.
Dobitnik je brojnih priznanja, među kojima su nagrada Fondacije Makartur, Međunarodna nagrada za poeziju Grifin, nagrade Volas Stivens i Edgar Alan Po, nagrade Poeta Laureatus Kongresne biblioteke u Vašingtonu i Srpskog PEN centra za prevođenje srpske književnosti, medalja Robert Frost za životno delo u poeziji… Bio je član Američke akademije za umetnost i književnost od 1955, a proglašen je laureatom Sjedinjenih Država za 2007. Predavao je engleski jezik i kreativno pisanje na Univerzitetu u Nju Hempširu više od 30 godina.
Oslanjao se na iskustva iz ratom razorenog Beograda da bi pisao o siromaštvu savremenog života, navodi Poetry Foundation (Fondacija za poeziju), američko književno društvo. „Činjenica da je (Simić) proveo prvih jedanaest godina preživljavajući Drugi svetski rat kao stanovnik istočne Evrope, čini ga piscem koji odlazi od kuće na posebno dubok način… On je jedan od najmudrijih pesnika njegove generacije i jedan od najboljih“, napisao je Piter Stit, dopisnik Džordžija revije. Književni kritičari u Americi kažu za njegove pesme da su one kao „precizno konstruisane kineske slagalice“. „Odlazak Čarlsa Simića podseća nas na važnu istinu da se pesnici rađaju, pesnici ne umiru. Ako za nekoga možemo reći da je bio rođeni pesnik onda to možemo reći za Simića“, kaže Gojko Božović, pesnik, urednik u Arhipelagu i književni kritičar.
Pesme je počeo da piše još u srednjoj školi da bi se, kako kaže u jednom intervjuu, svideo devojkama. Na njegove pesničke početke posebno su uticali američki pesnici Volt Vitmen, Emili Dikinson, Volas Stivens… Pesme je prvi put objavio 1959. godine.
Pohađao je Univerzitet u Čikagu, ali je studije morao da prekine 1961. zbog vojske. Diplomirao je na Univerzitetu u Njujorku 1966. godine. Naredne godine objavljena je njegova prva zbirka pesama Šta kaže trava. Među najvažnijim Simićevim zbirkama su Raščinjavajući tišinu (1971), Haronova kosmologija (1977), Povratak mestu osvetljenom čašom mleka (1974), Klasične igre iz balske dvorane (1980), Oštrine (1982), Beskrajna tuga (1986), Svet se ne završava (1989), Knjiga bogova i đavola (1990), Hotel Nesanica (1992), Venčanje u paklu (1994), Šetnja sa crnom mačkom (1996), Jackstraws (1999), Noćni izlet (2001), Moja nema pratnja (2005), Ta sitnica (2008), Majstor prerušavanja (2010). Njegove najznačajnije knjige eseja su Alhemija sitničarnice (1993, 2008), Nezaposleni vidovnjak (1999), Metafizičar u mraku (2003), Gledaj dugo i netremice.
U izdanju Arhipelaga objavljeni su knjiga eseja Čarlsa Simića Alhemija sitničarnice (2008) i knjiga izabranih i novih pesama Iščekujući presudu (2010). Sačinio je i jednu antologiju srpske poezije Konj ima šest nogu. Publici u Sjedinjenim Državama i svetu približio je dela srpskih autora, pošto je prevodio Vaska Popu, Ivana V. Lalića, Ljubomira Simovića, Milorada Pavića, Branka Miljkovića, Radmilu Lazić, Novicu Tadića, kao i druge pesnike iz regiona.
„Osećao sam kao kod kuće u različitim i meni stranim gradovima, kao što su Barselona, Krakov, Meksiko Siti i Sarajevo. Dajte mi ulicu punu ljudi i ja sam srećan. Između organizovanog obilaska grada i posmatranja života njegovih stanovnika, obično biram ovo drugo. Više volim da na nekom ćošku čekam nekog ko uvek kasni, nego da slušam turističkog vodiča. Dikens gunđa u pismima sa putovanja po švajcarskim Alpima, jer ne može da piše bez ulične buke. Nedostaje mu lutanje kroz beskrajni lavirint londonskih ulica. Ako želite da upoznate neku zemlju, njene ljude i običaje, hodajte nekim od njenih gradova i gledajte kako žive bogataši i sirotinja“, zabeležio je, između ostalog Simić u tekstu Radost ulice, objavljenom u Njujork rivju of buks 17. juna 2015.
Isti tekst Simić završava konstatacijom da se još uvek oraspoloži i uzbudi kad se nađe u nepoznatom gradu. „Šetam u strahu da sam se izgubio i potajnoj nadi da jesam. Za to vreme se osećam više živim, brže zapažam stvari, a um i mašta mi bolje rade. Nepoznati gradovi nas prisiljavaju da gledamo. Od njih nesvesno dobijamo lekcije iz estetike i političke nauke. Kad svojim prisustvom odamo zasluženo priznanje nekoj zabačenoj ulici ili predgrađu, otvaraju nam se lepota i misterija sveta. U savremenim gradovima punim nebodera osećam se kao na filmu, a u starijim kao jedan od glumaca na jarko osvetljenoj ili zatamnjenoj pozorišnoj sceni.
Vitmen je pisao o gomili na Brodveju: Kakve užurbane ljudske plime, i danju i noću! /Kakve strasti, dobici, gubici i zanosi plivaju tvojim vodama! / Kakvi vrtlozi zla, blaženstva i tuge te zaustavljaju! / Kakvi čudni, upitni pogledi – iskre ljubavi! / Požuda, zavist, poruga, prezir, nada, težnja!
Hodajući gradom postajemo kolekcionari lica od kojih neka pamtimo zauvek. Svaki čovek, od najskromnijeg do najuzvišenijeg, kaže Gete, čuva tajnu zbog koje bi ga drugi omrzli kad bi je saznali. Usuđujem se da dodam da bi nam se možda baš zbog te tajne dopao ili bi ga zbog nje zavoleli.