Slušajući, a bogme i gledajući naše političare i političarke, posebno one koji svakodnevno odlučuju o kursu plovidbe ovog „našeg“ broda, u čoveku se svako malo javi ono takoreći dežurno pitanje – ko je, bre, ovde lud?!
Gde bi nas, recimo, doveo makar misaoni eksperiment u kojem bismo psihološku procenu s početka teksta analogno primenili na sve brojniju klasu naših političara i njima odanih narodnih zastupnika. Možda do pretpostavke da svaki treći ministar ili poslanik (rodna ravnopravnost se podrazumeva) nije u najboljoj mentalnoj kondiciji i da mu treba adekvatan trener sa odgovarajućim treningom. Ili da bi svaki treći gradski i opštinski „otac“ trebalo da ponekad „popije kafu“ sa svojim lokalnim „doktorom za glavu“. Bio bi to uzoran putokaz i za svako treće čeljade među hiljadama odbornika i odbornica. Kao i za svaku treću personu među nebrojenim v.d. direktorima javnih preduzeća i ustanova, njihovim upravnim i nadzornim odborima… I kojekude po službenim kabinetima i ofisima. Teško za poverovati, a štete ne bi bilo – ni za „izabrane“ ni za nas koji smo „birali“.
„Samo lud čovek bi to menjao za rat, za mrtvu decu, za rušenje i novi gubitak“, rekao je 24. marta 2021. predsednik Srbije na obeležavanju Dana sećanja na stradale u NATO agresiji. Pod „to“ je svrstao izgradnju auto-puteva i povezivanje sa svetom. Valjda nesporna ocena za svakog normalnog čoveka.
ALI! Kako ostati iole normalan kada šef države jednom govori o razvoju i prosperitetu, a odmah nakon toga o nikada većim rizicima i opasnostima za mir i državu. Danas o Srbiji koja želi u Evropsku uniju, sutra o bratskoj ljubavi s Kinom ili iskrenom i neraskidivom prijateljstvu s Rusijom. Kako sačuvati mentalno zdravlje kada građani solidarnim „samodoprinosima“ obezbeđuju lečenje bolesnih mališana po belom svetu dok ovdašnja vlast belosvetskim kapitalistima isplaćuje enormne subvencije kako bi sačuvali radna mesta sa „afričkim“ platama. Može li se spokojno živeti kad oni koji su plaćeni novcem poreskih obveznika bez stida nacionalnom izdajom proglašavaju protivljenje otvaranju rudnika koji u svom „dvorištu“ ne želi nijedna zemlja Evropske unije, kojoj navodno težimo. Čuva li se trpeljivost uma prebrojavanjem krvnih zrnaca i odobravanjem neizbežnih, sveprisutnih, a krajnje neuravnoteženih slavopojki o preimućstvu nacije, vere, politike… I kako, bre, ostati normalan!
„Ne moramo posećivati ludnicu da bismo pronašli poremećene umove, naša planeta je umobolnica svemira“, kazao je davno veliki Gete. Srpsko društvo jeste mali deo sveta, ali je prigrabilo neproporcionalno veliki deo planetarne umobolnice. Da to nije bezopasno, svedoče nebrojeni promašaji i beskrajne neprilike kroz koje nas vode „izabrani“. Oni koje biramo opet i iznova, valjda dokazujući da inat i ludilo nemaju cenu. Zar je onda važno koliko košta terapija?