Međunarodna teniska federacija (ITF) ga je zbog toga svojevremeno kaznila sa 18 meseci zabrane igranja, a Sud u Lozani kaznu pre neki dan smanjio na godinu dana. Ipak naša javnost nije zadovoljna, optužuje međunarodne organe za pristrasnost i dvostruke aršine, navodeći pri tom naročito primer Hrvata Marina Čilića kome je utvrđen doping, ali mu je kazna sa prvobitnih devet smanjena na četiri meseca.
Šta ne shvata javnost u Srbiji? Ne shvata da je prekršaj Viktora Troickog mnogo teži nego Marina Čilioća i svih drugih tenisera koji su uzimali „nedozvoljena stimulativna sredstva”.
Ovi drugi su, jednostavno rečeno, prekršili pravila koje je jedna organizacija, konkretno ITF, propisala. Oni su pokušali da izigraju pravila. Troicki je, možda i nesvestan toga, pokušao da prevari samu ITF, on je pokušao da se poigra sa samom institucijom.
U prvom slučaju, dakle, niko ne dovodi u pitanje insitituciju nego samo njena pravila; u drugom, tj. u slučaju Viktora Troickog, osporena je sama organizacija. I ITF tada mora da traži ne poštovanje svojih pravila, na šta su se naravno svi njeni članovi unapred obavezali, nego je prinuđena da brani samu sebe, svoj identitet i integritet.
Zato je kazna za Viktora Tropickog bila teža. To je prosto univerzalni princip u pravu. Država, svima je poznato, mnogo oštrije reaguje kad neko napadne nju samu, nego kad napadne (prekrši) njena pravila (zakone).
I zato je Troicki, ma koliko mu bilo s razlogom teško, još i dobro prošao.