Nije baš mnogo prošlo od duge – toliko duge da je već bila postala dosadna – polemike o nedopadljivim stopama rasta koje je Srbija ostvarila nakon 2012. godine, kad eto opet državnog čoveka dr Miladina Kovačevića sa novim invektivama koje bi htele da budu polemičke. Verujem da se ni ovoga puta dr Kovačević neće lako zaustaviti, pa želim odmah da ga obavestim da ovim novim povodom nemam vremena niti želje da se bezuslovno bavim. Izgleda da nije baš zadovoljan ishodom naše prethodne polemike, pa ožiljke iz te polemike pokušava da zaleči zapodevajući novu.
U njegovom rezonovanju sadržan je niz grešaka od kojih ću ovde ukazati na one krupnije. Prvo, on pitanja nedovoljne efikasnosti javnih investicija vezuje za osećaje koje, kako on kaže, „običan čovek“ ima povodom količine novca u svom novčaniku, verovatno u poređenju sa nekim prethodnim vremenom. Moram Kovačevića upozoriti da te dve stvari nemaju nikakve veze. Loši analitičari, poput Kovačevića, najbolje se prepoznaju po tome što se trude da povežu ono što je nepovezivo. Običan čovek može da ne razmišlja o javnim investicijama, a njihova (ne)efikasnost može vrlo negativno da se odrazi na stopu privrednog rasta, pa tako i na nivo BDP-a. Njegov standard može po tom osnovu ozbiljno da bude pogođen a da on to i ne nasluti. Čak i ako on pozitivno reaguje na nekakva povećanja BDP-a i standarda, on uz sve to zadovoljstvo može da bude zakinut, jer bi efikasnije i korupcijom manje kontaminirano javno investiranje dalo još brži rast i viši standard. U ovoj boljoj varijanti njegovo zadovoljstvo moglo bi da bude i veće i trajnije održivo a da on toga ne mora da bude svestan. Kovačevićeva metafora o zadovoljstvu povodom veće količine novca u potrošačevom novčaniku posve je promašena. Porast novčanih primanja isprazan je i bez značaja ako indeks cena poraste brže od toga iznosa. A Kovačević bi morao da zna da je naša inflacija među najvišim u Evropi i da se od nominalnog rasta dohodaka ne možemo ovajditi. Zadovoljan ili ne, potrošač trpi pad realnog dohotka, pa makar da ga to silno usrećuje. Naročito su oštećeni potrošači sa niskim dohocima, oni koji dohodak troše na ono što najviše poskupljuje i koji se hametom grupišu oko linije siromaštva, a to bi moralo da zabrine i uznemiri svakog obaveštenog analitičara. Pa makar on bio i direktor republičke statističke ustanove.
Drugo, identifikovanje zabrinjavajuće neefikasnosti javnih investicija nije tako nedokučivo kako se čini dr-u Kovačeviću. Istraživačko novinarstvo, koje se tim pitanjem bavilo na najkonkretniji način, utvrdilo je na brojnim projektima velika prekoračenja, a da se neefikasno investira lako se zaključuje i bez tih, inače dragocenih, nalaza. Mediji svakodnevno donose informacije o prekoračenju rokova završetka projekata i nije preterano ako se kaže da je prekoračenje rokova doslovno postalo deo naše ekonomske svakodnevice, s tim što ono, gotovo aksiomatski, implicira i prekoračenje troškova. A o takvim prekoračenjima, i to uz uzimanje u obzir terenskih uslova na kojima Kovačević toliko insistira, pruženi su čvrsti, neoborivi dokazi. Drugo posredno ali informaciono bogato zapažanje jeste ono koje se odnosi na uznemirujuću korupciju u Srbiji. Malo je međunarodnih komparativnih pregleda percepcije korupcije u kojima upravo Srbija ne figuriše kao jedan od markantnih lidera. Oni koji su se ozbiljno bavili analizom korupcije dobro znaju da su, zbog ogromnih iznosa i objektivno teškog otkrivanja zloupotreba, javne investicije pravo leglo korupcije i da je nezamislivo da neka zemlja bude silno pogođena korupcijom a da to ne dođe posebno do izražaja upravo na kategoriji javnih investicija. Tu se vrte ogromni iznosi, a priroda transakcija povezanih sa javnim investicijama takva je da se koruptivna zahvatanja daju relativno lako izvesti, i to uz pomenutu, opet relativno, malu verovatnoću otkrivanja. Ako Kovačević želi da ostane u uverenju da u visoko korumpiranoj zemlji javne investicije mogu ostati nezahvaćene korupcijom, neka živi sa tim uverenjem; ovaj tekst je maksimum koji mogu da pružim da ga dovedem k poznaniju istine, pa ako u tome ne uspem, biće to još jedan dokaz da postoje problemi koji prosto nemaju rešenja.
Treća i najkrupnija greška u Kovačevićevom rezonovanju jeste uverenje – koje bi u nedostatku primerenije reči moralo da se okarakteriše kao egzotično – da troškovi radne snage kao troškovi jednog važnog primarnog faktora proizvodnje zbog nečega ne ulaze u BDP, te da samo razlika između prihoda i troškova ulazi u taj makroekonomski agregat. On čak navodi primer povećanja cena energenata kao slučaj eksternog povećanja profita odgovarajućeg ekonomskog sektora koje, tobože, za razliku od troškova radne snage – pretpostavljam da bi tu dodao i troškove drugih primarnih proizvodnih činilaca – ulaze u BDP. Drugim rečima, po Kovačeviću u BDP ulaze samo nekakvi čisti ekonomski efekti, prihodi umanjeni za sve troškove, a tobožnje odbijanje faktorskih troškova implicira nemogućnost precenjivanja BDP-a. Kobna greška! BDP ne samo da se ne svodi na Kovačevićev profit definisan kao razlika između prihoda i troškova, nego se pre svega poglavito sastoji od troškova, i to od troškova primarnih proizvodnih činilaca! To su oni koji se u međusektorskoj tablici registruju na donjoj margini, izvan samog polja direktnih međusektorskih transakcija. Ako se investira neefikasno, te se angažuje veća radna snaga i ugradi veći od objektivno neophodnog broj radnih sati, to očigledno znači neefikasno investiranje ali i uvećanje radne komponente BDP-a, definisanog po prihodnom metodu, pa tako i ekonomski nezasnovano i deformisano uvećavanje BDP-a.
Kako ovo zaključiti drukčije nego preporukom dr-u Kovačeviću da zasuče rukave i krene da prouči metodologiju obračuna bruto domaćeg proizvoda. Treba se nadati da njegovi stručnjaci u Zavodu bolje poznaju ovu metodologiju i razumeju njen duboki racionale. Iskustvo pokazuje da Kovačevića polemike sa mnom silno jede i peku, pa ne sumnjam da će on opet zašiljiti plajvaz i pokrenuti sledeću rundu ove polemike. Moram da ga obavestim da nemam ni motiva ni vremena da se s njim dalje sigram oko ovih elementarija i da ću mu eventualno odgovoriti samo ako zapazim neku novu katastrofalnu grešku u njegovom rezonovanju. Npr. grešku sličnu ovoj o metodologiji obračuna BDP-a. Ja, dakle, ovu polemiku uslovno napuštam, a neka se Kovačevići sigraju i bez mene.