Sama predsednica je tim povodom dala jednu neskromnu ocenu rada njenog ministarskog tima ističući da su “u teškim okolnostima postignuti impresivni rezultati” u borbi protiv pandemije i organizovanog kriminala, te na planu evropskih integracija i u ekonomiji. Malo je argumenata kojima je ona mogla potkrepiti ovu svoju neodmerenu ocenu, osim što bi se u prilog stavu da je ekonomija kako-tako preživela i poslednju godinu dana dok je trajala (i traje) kovid svetska kriza – moglo navesti nekoliko pozitivnih pokazatelja o Vladinim finansijskim intervencijama (14 odsto BDP-a Srbije) koje su taj opstanak prikazale kao uspeh.
Premijerka Ana Brnabić se nije požalila na prvu stvar o kojoj bi jednom morala prozboriti. A to je priča o samom položaju Vlade Srbije, koja bi po ustavnom sistemu trebalo da bude vrhovni organ izvršne vlasti s najširim ovlašćenjima, nezavisan od predsednika države i samo posredovano kontrolisan od parlamenta. Neću ovde ponavljati sve ono što je već mnogo puta napisano o “oročenoj vladi”, to jest o činjenici da je predsednik države Aleksandar Vučić još u trenutku kada je ponovo davao premijerski mandat Ani Brnabić rekao da će već kroz nešto više od godinu i po dana (na proleće 2022) raspisivati vanredne izbore, to jest da Vlada zavisi od njegove predizborne strategije. Odmah je bilo jasno da zapravo on sastavlja “prelaznu vladu” i da će ta vlada biti stavljena u službu njegovih predizbornih zamisli. Znači, poslata je poruka da ova vlada Ane Brnabić neće imati ne samo propisanu ustavnu poziciju nego ni ikakvu autonomiju (nije je imala ni prethodna). Na paradoksalan način ovakva pozicija u suštini ne pomaže ni Aleksandru Vučiću da se reizabere za predsednika jer narod nije lud i malo ko okrivljuje Vladu i za najgore stvari već se sva odgovornost svaljuje na onoga ko o svemu odlučuje.
Sa druge strane, napor predsednika Aleksandra Vučića (i onih koji ga stalno od nečega brane) da opstanak privrede u najtežim prilikama pripiše isključivo svojoj sposobnosti i radnoj energiji ne deluje naročito uverljivo i široko jer sve više ljudi razume da je taj opstanak omogućen značajnim porastom spoljnih dugova na Zapadu, dok je podrška Rusije i Kine sve više uslovljena njihovim ne samo političkim nego i ekonomskim interesima. Pri tome, svima je već dosadila formula prema kojoj će sutra ili uskoro biti izgrađeno ovo ili ono, da radovi već počinju, a nikad se ne završavaju ili se okončavaju puževom brzinom – pri čemu običan građanin Srbije i ne vidi šta on osobno ima od svega toga.
Glavni reper uspeha Vlade Srbije i predsednika države trebalo bi da bude očekivani porast BDP-a u ovoj godini od navodno 7,5 i čak nešto više odsto. Taj reper je u političkom smislu precenjen, a ekonomski ne znači toliko mnogo ako Svetska banka i MMF očekuju da će BDP u celom svetu ove godine poskočiti oko šest odsto. Uostalom, visoku stopu rasta BDP-a Srbije guraju zajmovi (preko povećane potrošnje), građevinski obrt i porast javnih ulaganja, koji prati sve “surovije” naplaćivanje poreza i doprinosa (ministar finansija se time čak pohvalio).
Još samo nekoliko reči o ministarskom sastavu vlade Ane Brnabić. Iz aviona se vidi da sem nekoliko ministara (Mali, Nedimović, Lončar), svi ostali gotovo ne poznaju oblast koja im je u nadležnosti niti razumeju šta je u stvari funkcija ministra u jednoj vladi (da ne govorim o “ministarstvima sile”, koja su u tragikomičnoj zavisnosti od ćudi predsednika države). Problem je što se trenutno i ne vidi koga bi predsednik Vučić, ako na proleće ponovo pobedi na prolećnim izborima, mogao da smesti u novu vladu jer za deceniju i više najjača stranka u Srbije nije afirmisala praktično nijednu novu sposobnu i snažnu figuru iz svojih redova ili pridobila neku uglednu nestranačku ličnost sa autonomijom svoje stručnosti i ličnosti.