Malo ko je mogao da pretpostavi ono što se dogodilo u Rusiji prošlog vikenda.
Stiv Hal, bivši šef CIA za Rusiju, verovatno je najjezgrovitije sažeo subotu, rekavši za CNN da su čak i iskusni ruski posmatrači bili iznenađeni nedavnim događajima. „Svi se češu po glavi. Jedini osećaj koji imam o danu kao što je danas jeste da imate dva momka koji su se našli u neodrživoj situaciji iz koje moraju da nađu izlaz.“
Neki su zadovoljno trljali ruke očekujući da će Jevgenij Prigožin, zatočenik u SSSR-u, prodavac hotdogova, navodno poznat kao kuvar predsednika Vladimira Putina, a potom vođa plaćeničke grupe zanimljivog imena Vagner, uraditi ono što oni ne mogu – debelo uzdrmati, ako ne i srušiti režim u Moskvi. Drugi su sa strahom, zaprepašćenjem i nevericom lutali po društvenim mrežama i portalima u potrazi za demantijem onoga što je bilo toliko očigledno. Umesto toga su se na pa makar i nepotvrđenu vest da je Putin napustio prestonicu jer je njegov avion viđen u vazduhu, u šta su oni prvi žarko želeli da poveruju, dublje uvukli u paniku, pitajući se da li je to moguće.
POMOĆ IZ SUSEDSTVA
Kremlj je demantovao da je predsednik bio u avionu na letu za Petersburg, a on je žestoko pripretio Vagneru i Prigožinu optužbom za izdaju, „nož u leđa“ Rusiji, i najavio najstrože kazne, pozvao na nacionalno jedinstvo i usput pohvalio ono što su plaćenici do tada uradili u ratu u Ukrajini.
Onda je uključio predsednika Belorusije Aleksandra Lukašenka, koji je ceo dan telefonom razgovarao s Prigožinom i isposlovao ono što njegov prijatelj Putin očigledno nije mogao – bez obzira na to što ga šef Vagnera nikada nije ni za šta direktno optužio – smirivanje, oprost „pučistima“ i novu domovinu njihovom vođi, dok je Prigožin ponudio najbesmislenije objašnjenje za sopstveni veleobrt – da se ne bi prolivala ruska krv. A čiju je mislio da prolije marširajući na Moskvu?
Onda se Putin zahvalio prijatelju iz Minska, odustao od kriminalnog gonjenja Prigožina i njegovih saboraca i rekao da će se fokusirati, ponovo, na Ukrajinu. Neki plaćenici će moći da se pridruže ruskom Ministarstvu odbrane, ali učinili to ili ne, neće biti kazneno gonjeni.
Dan kasnije, očigledno osokoljen razvojem događaja, Putin se vraća oštrijoj retorici, rekavši da bi pobuna u svakom slučaju bila ugušena.
„Organizatori pobune, izdavši svoju državu i svoj narod, izdali su i one koje su uvukli u ovaj prestup. Lagali su, gurali su ih u smrt, pod vatru, da pucaju u svoje. Upravo takav ishod – bratoubistvo, hteli su neprijatelji Rusije i neonacisti u Kijevu, kao i njihovi zapadni pokrovitelji i razni domaći izdajnici. Hteli su da vojnici Rusije ubijaju jedan drugog.“
Vagnerovcima je ponudio tri izbora: da se potčine Ministarstvu odbrane, da idu kući ili u Belorusiju, ali je izrazio uverenje da su većina njih istinski rodoljubi, ponovivši da neće biti krivično gonjeni.
Analitičari i eksperti širom sveta, bez obzira na to za koga su „navijali“ u nekoliko sati drame i bez obzira na njen ishod, slažu se u jednom – Putin je ošamaren, postiđen i prvi put u 23 godine uzdrman nečim nad čime nije imao kontrolu i morao je da traži pomoć spolja. To ne znači njegov skori kraj, slažu se posmatrači, ali ono što ga dodatno uznemirava je očigledna podrška Vagneru i Prigožinu, jasno viđena u Rostovu na Donu.
Prigožina jedno vreme nigde nije bilo, a onda se pojavila vest da je već u Minsku. Obratio se video-porukom u kojoj je 11 minuta govorio o razlozima za marš na Moskvu i onim zbog kojih je od toga odustao. Govoreći o uslovima sporazuma koji je navodno postignut, on je rekao da je grupa bila „kategorički protiv odluke da se Vagner zatvori 1. jula 2023. i da se uključi u Ministarstvo odbrane“. Dodao je da cilj nikada nije bilo rušenje Putina već „obračun“ s vojnim rukovodstvom koje krivi za neuspehe u Ukrajini.
Istovremeno, Lukašenko je u zemlji podigao bezbednost na najviši nivo zbog događaja u Rusiji.
Ono što ostaje kao nepoznanica je šta će biti Prigožinova uloga u Belorusiji? Čuvanje leđa Lukašenku ili organizacija napada na Ukrajinu s te teritorije?
Ono što se čini izvesnim, a što je potvrdio i ruski ministar spoljnih poslova Sergej Lavrov, je da će Vagner nastaviti svoje poslove u Africi. Vagner će nastaviti da deluje u Maliju i Centralnoafričkoj Republici, rekao je Lavrov, i dodao da subotnja pobuna te grupe u Rusiji neće uticati na ruske odnose sa saveznicima.
To može biti protumačeno kao jedan od razloga za zaustavljanje marša na Moskvu, ali neki analitičari tvrde da je porodicama Prigožina i saboraca dovoljno ubedljivo prećeno da vođa grupe i njegovi oficiri stanu.
KO SA ĐAVOLOM TIKVE SADI…
Prigožinova plaćenička karijera seže u 2014. kada je Moskva anektirala Krim i inicirala pobune u istočnim ukrajinskim oblastima Donbasu i Lugansku. Osim u Ukrajini, za interese Kremlja vagnerovci su se borili i u drugim zemljama, a za potrebe invazije na Ukrajinu, Prigožin je lično regrutovao robijaše uz obećanje da će nakon šest meseci u grupi biti pomilovani. Po ruskom zakonu nije bilo moguće imati privatnu armiju, pa je grupa Vagner registrovana kao kompanija i ima sedište u PMC Vagner Centru na istoku Sant Petersburga.
Njihove usluge su tako omogućile ruskom rukovodstvu i vojsci da u Ukrajini baš ne prljaju ruke, a da sa delovanjem u drugim zemljama ne mogu biti direktno povezani.
Prema medijski dostupnim podacima, vagnerovci su od 2015, u Siriji, ratovali sa provladinim snagama i štitili naftna polja; od 2016, u Libiji su pružali pomoć snagama lojalnim generalu Kalifi Haftaru; 2017. su u Centralnoafričkoj Republici da bi čuvali rudnike dijamanata; a prema nekim izvorima rade u Sudanu, čuvajući rudnike zlata,
a vlada Malija ih je navodno nedavno pozvala kao zaštitu od islamskih ekstremističkih grupa.
U suštini, ovi plaćenici se ne bore iz ideoloških razloga. Više ih zanima zarada u inostranstvu gde rizikuju život. Amerikanci su 2020. ustvrdili da u zemljama u kojim operišu služe kao paravan za Prigožinove rudarske kompanije, kao što su M Invest i Lobaje Invest, i uveli im sankcije. Vašington je sličnog mišljenja i kad je reč o krvavom i dugotrajnom ratu za Bahmut u Ukrajini, gde tvrde da su vagnerovci hteli da preuzmu kontrolu nad rudnicima soli i gipsa u toj oblasti.
Prigožin nikada javno nije kritikovao Putina. Njegov bes bio je već duže vreme usmeren na vojno rukovodstvo, pre svih na ministra odbrane Sergeja Šojgua i načelnika Generalštaba Valerija Gerasimova. Obojicu je optužio da od Putina kriju „veoma ozbiljne gubitke Rusije na frontu“ i da mu podmeću „smeće“ na sto. Šojguu zamera i što nije čist Rus, jer je iz braka Tuvana i Ruskinje, a o obojici je tvrdio da obmanjuju ruski narod i ako tako nastave, mi ćemo ostati bez najvažnijeg – Rusije“.
Početak kraja Putinove ere
Ruski predsednik je svojom neodlučnošću i bezidejnošću dugo balansirao konflikt institucionalne Rusije s kontroverznom organizacijom Vagner, koji je toliko eskalirao da se postavljalo pitanje i opstanka samog režima, piše Nikola Lunić.
Svoje najveće poniženje, Vladimir Putin nije doživeo od stranog faktora ili nejake ruske opozicije, već od svog najbližeg okruženja. Nedavni događaji sa pobunom snaga Vagnera su na kristalan način ogolili strategijske greške za koje je lično odgovoran, ali su doveli u pitanje i realnu podršku koju poseduje u ruskom društvu. Istina je da kraj svakog režima kreće od eksponiranja slabosti njenog lidera, a Putin je svojom neodlučnošću i bezidejnošću dugo balansirao konflikt institucionalne Rusije sa kontraverznom organizacijom Vagner koji je toliko eskalirao da se postavljalo pitanje i opstanka samog režima.
Prema dosadašnjim saznanjima, pohod plaćenika Vagnera na Moskvu se može više okarakterisati kao paravojna pobuna nego kao državni udar. Naime, cilj nikad nije bio svrgavanje Putina već smena nekompetentne elite u njegovom neposrednom okruženju. Iako se sada nameću brojna pitanja, malo je kredibilnih odgovora. Međutim, svima je jasno da postignuti kratkotrajni kompromis ne znači dugotrajno rešenje. Iako su mediji preneli sadržaj dogovora, pitanje je da li je takav dogovor formalizovan i koje su uopšte garancije njegovog poštovanja. Ili bar garancije za život Prigožina.
PRIGOŽINOVA POPULARNOST
U političkom kontekstu, pitanje je koliko će dalje rasti popularnost Prigožina i da li će ugroziti i samog Putina. Ne treba zaboraviti da je početkom ove godine, a prema istraživanju Centra Levada, Prigožin bio peti na listi političara u Rusiji kojima se najviše veruje sa tendencijom daljeg rasta. To samo govori da je rusko društvo orjentisano ka jakim liderima koji nisu protiv rata, već se percipiraju kao ratni pobednici. Osim toga, u martu naredne godine Rusiju očekuju izbori na kojima će verovatno Putin osvojiti svoj peti mandat. Međutim, direktno učešće Prigožina na izborima ili njegova podrška Putinovom protivkandidatu (što je verovatnija opcija), mogla bi dovesti u pitanje izvesnost Putinove izborne pobede. Posebno kad je javnost jasno na ulicama iskazala umerenu podršku Prigožinu koji je svojim postupkom odagnao strah u mnogim dušama.
U vojnom kontekstu, saradnja Kremlja i Vagnera je završena. Više se u toj saradnji ne može očekivati ni poverenje, ni pouzdanost, a najmanje predvidljivost. Ostaje pitanje kakve će vojne sposobnosti Vagner zadržati i hoće li se i u kom obimu ponovo angažovati u Ukrajini. Takođe, nejasno je da li će Prigožin sa svojim jedinicama preći u Belorusiju ili je samo njemu lično garantovana abolicija. Iako je javno obećano oslobađanje od krivičnog gonjenja za sve učesnike u pobuni, već postoje izveštaji o pretresu porodičnih kuća Vagnerovih boraca što ukazuje na mogućnost postepenog surovog obračuna.
Bez obzira na strukturu sastava i način regrutacije, Vagner sada poseduje zavidno ratno iskustvo sa sposobnostima koje nisu zanemarljive. Međutim, bez kontinuirane fluktuacije finansijskih sredstava, redovnog snabdevanja i stručnog održavanja borbene tehnike, ne treba očekivati njihovu dugoročnu perspektivu. Ukoliko i dalje budu insistirali na samostalnosti i nezavisnosti od Ministarstva odbrane, njihova logistika bi mogla postati nerešivi problem koji neminovno dovodi do poraza ili raspuštanja. U svakom slučaju, Moskva će se u ratu morati osloniti prvenstveno na redovan profesionalni sastav oružanih snaga kojima motivacija nije bazirana samo na finansijskom aspektu.
Iako cilj „Marša za pravdu“ nije bio državni udar i smena Putina, pobuna Prigožina će mu dugoročno potkopati autoritet. Sam Prigožin ne predstavlja zaštitnika naroda ili patriotu sa Rusijom u srcu, već oligarha koji je inicirao pobunu da spreči gubitak sopstvene moći ukoliko se Vagner potčini Ministarstvu odbrane. Pristanak Putina na uslove deeskalacije krize je derogirao njegovu nedodirljivu auru, a dugoročno je pristao na ulogu krivca za sve buduće političke ili vojne greške. Prigožinu bi to trebalo ići u prilog jer ukoliko dođe do uspeha ukrajinske ofanzive, biće najpopularniji čovek u Rusiji. I upravo zato mu nema oproštaja, niti zaborava – kazna je samo smrt što je javno i rekao ruski poslanik Andrej Guruljov. Razlog je jednostavan i u skladu sa tradicijom – monopol nad nasiljem u zemlji je isključivo u rukama ruske države.
Bez obzira na popularnost na koju su pripadnici Vagnera nailazili, kao i činjenicu da je policija i vojska odbila direktan sukob sa njima, delovi regularne vojske im se nisu pridružili. Samim tim, nije bilo nikakvih izgleda za uspeh, posebno jer se nije znalo šta bi uopšte u Moskvi trebalo da rade. Ali Rusija je bolno naučila lekciju o plaćenicima. Prigožinova pobuna samo pokazuje da se plaćenici nikad ne smeju koristiti u sopstvenoj zemlji bez obzira na trenutno poverenje u lidera takvih snaga. Zbog činjenice da svoju motivaciju crpe u srebroljublju, a ne u patriotizmu, plaćenike je po pravilu lako demotivisati ili izmanipulisati.
DEMORALIZACIJA
Osim pripadnika vojske i policije, ni granične snage se nisu suprotstavile Vagneru, a mnogi političari i predstavnici oblasnih vlasti su bili vidljivo suzdržani. Iako nije bilo panike kod građana, njihov fatalistički pristup ukazuje na populaciju umornu od rata i bez simpatija za borbu u krugovima elite. Pored toga, neshvatljivi su propusti obaveštajno-bezbednosnog sistema koji nije prezentovao rukovodstvu Rusije ni naznake da bi se ovakva pobuna mogla desiti. Bez obzira na objašnjenje Peskova o neophodnosti dogovora zbog „viših ciljeva“, ovakav uspeh pohoda na Moskvu ukazuje na brojne socio-ekonomske probleme društva i frustraciju oružanih snaga. Očigledno se ispod glazure poslušnosti i straha nalazi revoltirano i ogorčeno društvo nezadovoljno aktuelnim stanjem u državi i sopstvenom perspektivom.
Malo je verovatno da će pobuna Vagnera dovesti u ratu do brzih ukrajinskih pobeda, ali bi mogla da izazove katastrofalnu derogaciju morala i destruktivnu fragmentaciju ruske vojske što može posledično da dovede do velikih poraza u ratu u Ukrajini. Zasad ne postoje nikakvi dokazi koji bi ukazivali da je ova pobuna doprinela napretku ukrajinskih snaga. Oni nastavljaju svoje ofanzivne akcije u oblasti Herson, Zaporožje i Donjeck sa neznatnim napredovanjem taktičkog značaja. Zanimljivo je da je tokom pobune, Vagner naneo veće gubitke ruskom vazduhoplovstvu nego što je to vojska Ukrajine uradila poslednjih nedelja.
RUSIJA I ZAPAD
Ono što je ostala briga obaveštajnih krugova na Zapadu je pitanje da li je Vagnerovo zauzimanje Borisoglebska u oblasti Voronjež i skladišta nuklearnog oružja „Voronezh – 45“ obezbedilo Prigožinu dostupnost nuklearnim bojevim glavama. Ukoliko Prigožin raspolaže njima kao garancijom za svoj život, onda bi i Zapad i Moskva mogli postati saveznici u eliminaciji takve pretnje. Ukoliko je Prigožin u posedu projektila Iskander (raketa za mobilni balistički raketni sistem kratkog dometa), za koje se veruje da su se mogli nalaziti u pomenutom skladištu, to bi predstavljalo opasnost za ceo svet, bez obzira na njegov lični interes obezbeđenja opstanka.
Ruski sistem skladištenja nuklearnog oružja je baziran na principu separatnog skladištenja oružja od platformi za isporuku, a sve pod kontrolom 12. Glavne uprave Ministarstva odbrane. Skladište „Voronezh – 45“ je jedno od 12 centralnih skladišta u kojem taktičke nuklearne bojeve glave ne bi trebalo da budu sastavljene, niti bi u blizini mogli da budu sistemi za njihovu upotrebu. Osim toga, postavlja se pitanje i aktivacijskih kodova za koje se veruje da pripadnici Vagnera nisu obučeni. Ipak, samo zauzimanje skladišta nuklearnog oružja predstavlja alarm ne samo za Rusiju, već za celokupnu civilizaciju.
Putin nije pao, ali je ogoljen
Naročito je šteta po imidž velika ako javnost rat u kojem su vojnici poginuli doživljava kao nepotreban i nebitan po interese države, Poput onih u Iraku i Avganistanu, piše Mirko Dautović.
Bila je to izvanredna ideja. Osnovati plaćeničku kompaniju čiji je proizvod ratovanje. Drevni izum, ali za nove potrebe. Za republike i autokratije na početku XXI veka, vojni budžet nije problem. Nacionalne vojske postoje, mahom su profesionalne, dobro su opremljene, a ratovi više nisu veliki, nego se svode na specijalne vojne operacije od par dana, najviše par nedelja. No, skupoća rata više nije u parama, već u životima. Nijedan režim ne želi da mu se vojnici vraćaju u crnim, plastičnim kesama ili kovčezima. Iako profesionalci, živote vojnika ne treba bacati unaokolo, jer šteti imidžu i popularnosti režima. Kako demokratskog, tako i autokratskog. Naročito je šteta po imidž velika ako javnost rat u kojem su vojnici poginuli doživljava kao nepotreban i nebitan po interese države, Poput onih u Iraku i Avganistanu. U tu svrhu je osnovana kompanija „Blekvoter“ američkog preduzetnika Erika Prinsa, koja je izlagala svoje plaćenike opasnosti umesto što bi bili izloženi američki vojnici. Gledajući uspeh i očiglednu potražnju na globalnom tržištu oružanih usluga, ruska država je rešila da oformi sopstvenu firmu i poveri je proverenom patrioti-preduzetniku, Jevgeniju Viktoroviču Prigožinu.
Uspeh nije izostao ni u Siriji, ni u Sudanu, ni u Maliju, ni u Gornjoj Volti, ni u Libiji, ni u Mozambiku. Kompanija „Vagner“, nazvana po Hitlerovom omiljenom kompozitoru Rihardu Vagneru, bi svoje usluge ponudila jednoj od strana u sukobu. Uz diplomatsku i vojnu podršku Ruske federacije, ta strana bi uglavnom pobedila. „Vagner“ je postao izvoznik stabilnosti i kao takav krenuo da istiskuje čak i Francusku i njenu Legiju stranaca. Zauzvrat, „Vagner“, odnosno Prigožin, odnosno Rusija, bi dobijali dolare, rude, i politički uticaj. A ako bi neko nešto prigovorio, država bi mogla uvek neuverljivo ali van domašaja dokaza da negira umešanost u poslove jedne privatne firme.
„Najamnički zapovednici su ili ljudi vični vojevanju, ili nisu. Ukoliko to jesu, ne možeš se u njih pouzdati jer uvek teže samoveličanju, bilo tako što udare na tebe koji si njihov gospodar, bilo na druge protivno tvojim namerama.“
Makijaveli, „Vladalac“, poglavlje XII
Istinsku slavu i čuvenje po zlu je stekao „Vagner“ u napadu Rusije na Ukrajinu. Udarna okrutna pesnica, kaljena u okrutnosti rata u Siriji, pohlepe pojačane nacističkom ideologijom vulgarizovanom za potrebe post-moderne XXI veka. Za razliku od nekog sposobnog generala koji bi mogao svojim pobedama da se proslavi u ratu i time uzme par listova iz pobedničkih lovorika predsednika Putina, jedan nepoznati preduzetnik i bivši robijaš te prodavac viršli poput Jevgenija Viktoroviča, ne bi nikako mogao da ugrozi ili baci u zasenak samodršca Rusije.
Prigožin to ne bi ni hteo. Nikada se nije požalio niti napao predsednika Putina, svog patrona i tvorca. Ali je zato mesecima besneo na establišment Ministarstva odbrane na čelu sa ministrom vojnim, Sergejem Šojguom, kojem je, u rasističkom maniru, zamerao i ne-rusko poreklo po ocu, i nesposobnost birokrate koji je na to mesto došao politikanstvom kroz koridore birokratije. Žalio se Prigožin na uskraćivanje vojnih zaliha, zapostavljanje, isturanje njegovih boraca u prve borbene redove a zatim nedostatak artiljerijske, obaveštajne, ili vazdušne podrške. Mržnja između dvojice vojskovođa od kojih nijedan to nije je rasla, a samodržac nije intervenisao. U najboljem maniru iskusnog autokrate, održavao je tenziju između svoja dva moćna čoveka, kao uostalom i među svim ostalima. Makijaveli bi mu ne bi čestitao na tom pokušaju manipulacije, jer su dva aktera počela da ulažu moć koju imaju po pozicijama koje zauzimaju na sabotiranje onog drugog. A time i celog Putinovog poduhvata u Ukrajini.
„Koliko mnogo puta ljudi pogrešno misle, vidjeli su i vide oni koji prisustvuju njihovu odlučivanju, koje je mnogo puta, ako ga ne donose kompetentni ljudi suprotno onome što bi moralo biti. A kako se značajni ljudi u iskvarenim republikama, poglavito u mirnim vremenirna, ili zbog zavisti ili zbog drugih vrsta ambicija progone, ide se za onim o kojemu na temelju opće obmane vlada dobro mišljenje ili ga proguraju ljudi kojima je stalo više do koristi nego do zajedničke dobrobiti. U zlosretnim se vremenima ta obmana razotkrije.“
Makijaveli, „Razmatranja o prvoj dekadi Tita Livija“, Knjiga II, poglavlje XXII
Pogrešno je mislio Prigožin, te je pogrešno o njegovim potezima mislila i cela profesija eksperata za međunarodne odnose, bezbednost, ruske prilike i istoriju. Uključujući i autora ovog teksta. Eksperti su bili zavedeni svojom logikom intelektualaca koji poznaju materiju i koji su, premda različitih gledišta, sličnih objašnjenja. Naša objašnjenja su utemeljena na čitanju istih teorijskih spisa i istorijskih epizoda koje prate analize diplomatskih i vojnih uspeha i neuspeha velikih ljudi čiji je motiv moć a sredstvo razum, ili velikih istorijskih struktura koje te ljude dovode do istih.
U našem intelektualizovanju, smetnemo sa uma da donosioci odluka nisu čitali „Teoriju međunarodnih odnosa“ Keneta Volca, a ni „Tragediju politike velikih sila“ Džona Miršajmera, i da možda uopšte ne misle u istom spektru objektivnosti kao mi. „Moć“ je resurs kako ga vidi pojedinac, a Prigožinu ne deluje da je vlast bila meta. Njegov pohod na Rostov, Voronjež, te Moskvu, ne deluje da je uopšte bio promišljen, a kamoli da je imao za cilj postajanje kalifom umesto kalifa. On nije delao kao uzurpator, već kao preduzetnik kome će oduzeti firmu, kao bitan čovek kome se njegov car, kako glasine kažu, nije javljao niti odgovarao na pozive i poruke, već dva meseca. Čovek povređene sujete a ogromnog samoljublja, kojem su zli veziri naškodili te ga opanjkali kod njegovog dobrog cara koji je njima okružen u Moskvi. Kad bi samo mogao da nekako dođe do cara i objasni mu se, ovaj bi prepoznao pravednost svog zatočnika i istinskog prijatelja. Možda su Prigožinu uzori bili romantični knez Bolkonski ili Vagnerov Parsifal, a ne racionalne istorijske figure. Iskonstruisavši svoj narativ i kako će se odviti njegov marš, on nije, izgleda, uzeo u razmatranje ni to kako će Putin to videti ni kakvu će štetu naneti svojoj državi, svom caru, a na kraju krajeva, i sebi samom.
„Kad opasnost naiđe, vladalac više nema vremena da uspostavi samovladu, jer ni građani ni podanici koji su već navikli da slušaju naredbe dostojanstvenika, neće u tim prelomnim trenucima poslušati vladaoca. Uvek će mu u mutna vremena manjkati ljudi u koje bi se pouzdao. To je zato što takav vladalac ne može da se vodi onim što u mirno doba vidi, jer je tad svima potrebna država. Tad svako juri, svako obećava, svako je spreman da umre za svog vladara jer je smrt daleko. Ali kad nevolja skoli, kad država treba svoje građane, tad ih malo gde ima. Utoliko su takvi građani opasniji budući da je jasno da je samo jednom mogu doživeti.“
Makijaveli, „Vladalac“, poglavlje IX
Režim Vladimira Putina nije pao, ali je strahovito ogoljen. Za manje od 24 sata, „Vagnerove“ trupe su zauzele dva velika grada, prešle stotine kilometara i došli na 200 km od Moskve. Niko im nije pružio otpor: ni policija, ni vojska, ni specijalne jedinice. Da li zato što nema nikoga iza prvih linija fronta u Ukrajini ili zato što nisu bili voljni da izađu „Vagneru“ na crtu, tek oba objašnjenja prikazuju Putinov režim kao izuzetno slab, samo na druge načine. Na ulicama Rostova su građani čak pozdravljali vojnike. Na brzinu barikadirane ulice Moskve i minirani mostovi na južnim prilazima gradu su bili znak da je prestonica ozbiljno ugrožena po prvi put od 1942. Da li je Putin zaista napustio prestonicu ili je to bio neko drugi u predsedničkom avionu nije bitno jer se veruje da je moguće da je napustio. Privid je tek nešto manje moćan od činjenice u politici.
Razmotrimo i stanovište elita. „Vagner“ nije jedina plaćenička vojska u Rusiji. Imaju ih sada svi veći tajkuni i preduzeća. Gasprom ima „Potok“ a Roskosmos, ruska agencija za istraživanje kosmosa, četu „Uran“. Ako je Prigožin želeo da ubije zle vezire, Šojgua i Valerija Gerasimova, da li će, u nekom mogućem sledećem isto biti namenjeno i ostalim moćnicima? Mogu li se pouzdati u Putina da će ih zaštititi? Šta se dešava ako jednog dana, ne daj bože, car umre? Da li će postojati naslednik ili će se za presto koji život znači boriti različite frakcije? Da li je moguće raspustiti sve privatne vojske ili je pametnije podići svoje na nivo borbenosti „Vagnera“? Sva ova pitanja kolaju u umovima ruskih moćnika, a istorijske lekcije kojih se sećaju su čistke koje bi novi car sprovodio nad starim bojarima, bilo da je reč o Staljinu, Petru Velikom, ili Ivanu Groznom. Ili Putinu protiv oligarha Borisa Jeljcina. Spremanje za haos koji će uslediti nakon eventualne smrti trenutno 70-godišnjeg cara bi moglo da ubrza kraj njegove vladavine. Niko nije izašao na ulice da maše njegovim slikama i ruskim zastavama. Potpuno obrnuto od slika u Istanbulu i širom Turske kada su jula 2016. građani izašli da zaštite svog predsednika od puča.
„A kad se popeo do tog položaja, a da se prije nitko nije opro njegovu uzdizanju, on dospije u takve uvjete da ga je vrlo opasno napasti, zbog razloga kojc sam gore spomenuo govoreći o opasnosti sudara s neprilikama koje su u gradu već uveliko narasle.Zato preostaje ili nastojati ga uništiti uz opasnost nagle propasti, ili ga pustiti na miru, podnositi očito ropstvo, ako te smrt ili koja zgoda od njega ne oslobodi.“
Makijaveli, „Razmatranja o prvoj dekadi Tita Livija“, Knjiga I, poglavlje XLVI
Koje su sada opcije pred Putinom? Uništiti čoveka koji je nehotice postao „Broj 2“ svojim drskim podvigom? Ne samo što može, on to mora! Uništiti ga? To je dalji gubitak obraza, sejanje budućih zavera, ali i slabljenje sopstvenih snaga usred rata koji ide loše. Iako surova sirovina, Prigožin je uz svoje vojnike, a i vojnike ruske vojske. Sada je prominentan. Da li „Vagner“ postoji bez njega? Da li bi se vagnerovci utopili u rusku vojsku ili oformili jezgro nekog budućeg zavereničkog pokreta okupljenog oko seni mučenika Jevgenija? Šta će drugi moćnici misliti? Da li će podržati cara javno a bojati se daljih čistki? Umesto da se bave ratom i održavanjem ekonomije, ruski državni vrh će sada upasti u paranoična razmišljanja i delanja jednih protiv drugih. Trošiće se resursi na sudnji dan koji je možda sutra, a možda tek 2040-tih.
Ako izuzmemo poginule posade aviona ruskog vazduhoplovstva koje je „Vagner“ oborio i civile u automobilima koji su izrešetani na autoputu do Mosve, krvoproliće je izbegnuto, da citiramo govor predsednika Putina. Ili odloženo?