Ekonomista Goran Nikolić kaže za Politiku da je svest da je bitno imati moderan mobilni telefon, dobra kola, firmirane stvari, odlika je siromašnog društva.
Kako prenosi taj list u jednom domaćem trgovinskom lancu koji prodaje tehničku robu kažu da im se “odlično prodaju” televizori koji koštaju i više od 700.000 dinara, dok za najskuplji u ponudi, vredan nešto manje od deset hiljada evra još čekaju kupca.
Slično je i u drugim zemljama. Za luksuznu robu nema “zime” niti krize. Kao da se finansijski sistemi prethodnih godina nisu urušavali, milioni ljudi ostalali bez posla, a desetine miliona siromašili, najskuplje jahte, kuće ili nakit uvek su nalazili vlasnike, bez obzira na cenu.
Potražnja za luksuzom raste
Dok iščekujemo ovogodišnu statistiku, valja se podsetiti lanjske – 2012. godine, prodaja na tržištu luksuzne robe u svetu premašila je 200 milijardi evra. Za industriju to je značilo rast od sedam posto. Prema procenama stručnjaka, ovaj trend biće nastavljen sve do sredine decenije.
Pri tome, skupoceni proizvodi danas se prodaju u celom svetu – prošlo je vreme “bogatih tržišta”, danas na gotovo svakom kraju sveta postoje ljudi koji mogu da se “pokažu” kupovinom nekog basnoslovno skupog proizvoda. Statistika pokazuje da gotovo 50 posto prometa otpada na azijske klijente.
Prema procenama, i dalje će rasti tržište skupocenih marki za oko dva do tri odsto u Evropi, pet do sedam odsto u SAD i dva odsto u Japanu. Kina postaje najsnažnije tržište, tu se očekuje rast za dvadesetak odsto u budućnosti. Zanimljiva je i drmografija – u Evropi i SAD skupu robu kupuju uglavnom stariji, u Aziji su kupci sve mlađi.
Ukupno 30 posto prometa u industriji luksuzne robe, prema pokazateljima iz 2012, proizvodilo se u zemljama u razvoju. Tu su zemlje poput Azerbejdžana, Brazila, Indonezije, Kazahstana, Malezije, Meksika, Južne Afrike, Turske i Vijetnama – koje su postala nova tržišta za luksuzne proizvode.
Kupaca ima i u Srbiji
Jasno je da luksuzni proizvodi i u Srbiji imaju kupce – da nije tako, ne bi se ni uvozili. Po tradiciji, najskuplji automobil prvi se proda na sajmu, all inclusive aranžmane agencije prodaju nekoliko meseci pre sezone. Sajam nautike u Beogradu je sve popularniji.
S druge strane, promet u maloprodajama opada, nezaposlenost je izražena, prosečna potrošačka korpa vredi tri puta više od penzije, a skoro dva puta od prosečne zarade u prestonici.
Ekonomista Goran Nikolić, ipak smatra da raslojavanje kod nas nije toliko izraženo i da smo mi u okviru centralno-evropskog proseka, što se standarda tiče.
“Radnje koje nude luksuznu robu posluju ne zato što u Srbiji ima mnogo bogatih, već zato što smo kao narod skloni da se ‘prostiremo preko gubera’, da trošimo više nego što bi nam bilo primereno. Svest da je bitno imati moderan mobilni telefon, dobra kola, firmirane stvari, odlika je siromašnog društva. I to nije naša specifičnost, već karakteristika maltene čitave istočne Evrope”, zaključuje Nikolić.
Prema nešto drugačijoj školi mišljenja, ponuda i potražnja skupe, ali ne i preskupe robe, znak je da srednja klasa “daje znake života”. To su oni potrošači koji sebi ne mogu da priušte unikatna dobra, ali su im u dosegu haljine od 250 evra, čizme od 800, torbe od 300… Pa makar i po cenu “odvajanja od usta”.
Dušanka Đogo – Antonović, izvršna direktorka kompanije “San, mun end stars” (Sun, Moon&Stars), eksklizivnog distributera proizvoda porcelana, kristala, srebra, najluksuznijih svetskih kompanija, kaže da se naše tržište luksuza osipa i da je ova godina najgora u poslednjih petnaest.
“Imamo stalne mušterije koje i dalje kupuju proizvode luksuznih firmi kao što su ‘Villeroy & Boch’, ‘Rosenthal’, ‘Hermes’, ali profitabilno poslovanje na tržištu luksuzne robe ne čini prodaja nekoliko artikala visokog cenovnog ranga godišnje. Opstajemo zahvaljujući proizvodima visokog kvaliteta, a nešto pristupačnih cena”, kaže Dušanka Đogo – Antonović.
Odrednicu pristupačna cena treba shvatiti krajnje uslovno. Kompanija koja u svojoj ponudi ima posrebrenu činiju od 1.460 evra, u pristupačniji cenovnik svrstava proizvode koji koštaju 300 ili 400 evra.
Tako, recimo, “Hermes” tanjir košta 210 evra, “Meissen” set šolja za espreso 350 evra, dekanter napravljen od ručno duvanog kristala 250 evra. U viši “platni razred” spadaju kristalne čaše od oko 800 evra, koliko košta i “Wedgwood” servis za ručavanje.