Čini se, bar meni, da je u toku novi pokušaj Amerike i Kine da iščeprkaju zajednički interes iz nagomilanih rivalstava. Ili, što bi se reklo, da usmere Kimeriku protiv Tukidida.
Kimerika je bila kovanica od imena Kina i Amerika, kojom je označavano njihovo svojevremeno strateško prožimanje, pogotovo ekonomsko zbog koga su nazivani i „sijamski blizanci“. Ta veza se potom nametnula u istrajnu strepnju od oživljavanja Tukididove zamke, nazvanu po dijagnozi starogrčkog istoričara – da veliki ratovi izbijaju kad dominirajuću silu (sada SAD) ugrozi rastući konkurent (danas Kina).
Ponešto od obe konstatacije je i danas u opticaju. Tramp je poveo „carinski rat“, hroničari slute sukob civilizacija, ali se analitičarima čini i da je u toku delikatno prilagođavanje novom odnosu snaga, pa da dugotrajno i jako ekonomsko prožimanje odvraća od preduzimanja agresivnih mera.
Kako je kod Trampa uvek u igri trampa, pred njegov susret sa Sijem (pre koga je i pisan ovaj tekst) nagađa da bi ona mogla da bude utkana u dijalog. Da Kina pritisne Iran da pristane na prekid vatre i otvaranje Ormuskog moreuza, a da će, za uzvrat, Amerika ublažiti i stav prema Tajvanu i trgovinska ograničenja prema Pekingu.
Tako bi se popravljanje odnosa između dve sile uvezale u tri T (Teheran, Tajvan, trgovina). Utisak je, pritom, da se u sklapanju tog trougla više žuri gostu nego domaćinu samita.
Jer, Tramp želi da se što pre izvuče iz rata u Iranu, koji mu se pokazuje kao kontraproduktivan. Prazni mu se arsenal, većina sunarodnika mu je protiv rata na Bliskom istoku, a za koji nema ni izrazitog spoljnog saveznika (osim Izraela). Sve to smanjuje šanse njegove Republikanske stranke da na novembarskim izborima zadrži većinu u Kongresu, a opozicija bi mu eventualnom pobedom znatno ograničila razmahano autoritarno odlučivanje.
Paradoksalno, dospeo je u situaciju da od Pekinga, kao glavnog rivala, traži dogovor, iako je u oba vojna pohoda- na Venecuelu pa na Iran, ciljao upravo protiv širenja uticaja Kine i za otežavanje njenog snabdevanja naftom. Stoga, kao i zbog neophodnosti da retke minerale za visoku tehnologiju, uvozi iz njima prebogate Kine, Tramp se prvi put našao u situaciju da u drugu zemlju na pregovore ne dolazi kao favorit.
Si ima neograničen predsednički mandat i sistemski „nema problema“ ni sa izborima ni s podelom vlasti, ali bi i on voleo da mu ratovi i energetska kriza ne ometaju ekonomsko širenje svetskim tržištima. Istovremeno koristi priliku, da na poljuljanom prestižu SAD, poveća poverenje drugih država u Kinu kao pouzdanog partnera.
Istraživanje Galupa je nedavno pokazalo da većina anketiranih u 130 zemalja, ne misli dobro ni o jednoj od te dve velesile. A ispostavilo se da je nešto više njih pokazalo dozu naklonosti prema Kini (36 odsto) nego prema Americi (31).
Za kolumnistu Njujork tajmsa, Tomasa Fridmana bi samit Tramp-Si mogao da bude najznačajniji sastanak između lidera SAD i Kine posle susreta Niksona i Maoa u Pekingu 1972. I poredi, da i sada, kao i onda, Vašington i Peking imaju zajedničkog neprijatelja: tada SSSR, a sada- zloupotrebu veštačke inteligencije, koja može da padne u ruke terorista i sruši legalne poretke. Pa se zalaže za saradnju, uz napomenu u stilu – ili ćemo biti ortaci ili ćemo propasti zajedno.
S njim se prilično saglasio autor u pekinškom Global tajmsu, Hai Feng. Uz nadgradnju da bi opasnost po ceo svet predstavljao sukob oko Tajvana, između Amerike i Kine koja taj arhipelag smatra delom svoje teritorije. U Pekingu bi voleli da Vašington pojača retoriku u prilog Pekingu, i umesto što govori da ne priznaje nezavisnost Tajvana, kaže da je protiv njegove nezavisnosti.
Biće, dakle, još provere dometa želja i mogućnosti u odnosima dve velesile. Za svet je to premijerno iskušenje – da mu budućnost u mnogome zavisi od ekonomske međuzavisnosti dva politički suprotstavljena sistema. Da opet, kao u hladnom ratu, na jednoj strani bude diktatura a na drugoj demokratija, s tom razlikom što sada mestimično kopiraju jedna drugu.
Sile srednje snage mahom ne bi da se svrstaju ni uz SAD ni uz NRK, pa ispoljavaju težnju da se međusobno povezuju i ne podlegnu diktatima. Takvi tonovi se čuju od Kanade do Indije, a direktor Evropskog saveta za spoljne odnose, britanski politikolog Mark Leonard, slično preporučuje Evropi. S tim da, za početak, Americi „pokaže zube“ kao što je to učinila Kina.
Srpski predsednik bi više da sebi ugađa. Pa je, mimo pravila i običaja po kojima se tačno zna šta kome dolikuje, sebe svrstao među najmoćnije lidere, ističući da Si oseća potrebu da pored Trampa i Putina, u samo mesec dana, primi i njega, ovdašnje „prevashodstvo“. I da misli da ga tamo „više vole od obojice“ pomenutih.
Ovde mu, pak, takva umišljena intimizacija ne prolazi. Ne raspisuje izbore, jer ga izveštavaju da narod više voli studente i njihovu listu nego koaliciju pod njegovim imenom.
A ni u Kini neće baš voleti što nije ispunio obećanje da će napisati „bestseler“ o pobedi nad „obojenom revolucijom“, koji će se tamo nuditi u milionima primeraka. Kinezi, ionako, preferiraju čitanje o onome što ih se neposredno tiče, kao što su, na primer, istorijati Kimerike i Tukidiove zamke…