Srbija, odnosno SR Jugoslavija, na Kosovu je kapitulirala 1999. godine, kada je srpska državnost na toj teritoriji, praktično, iako tada još ne u potpunosti, okončana ratnim porazom. Od tada, većinsko srpsko društvo, više ili manje pod svim vlastima i više ili manje svesno, sebe lišava svakog racionalnog političkog mišljenja kada je Kosovo u pitanju, i Kosovom se bavi isključivo iznošenjem populističkih floskula, te sve što se ima podvesti pod politički stav svodi na besmisleno, takoreći parapolitičko, prikrivanje poraza i odlaganje suočavanja sa istinom.
Dvadeset pet godina kasnije, Srbiji „preti“ gubitak Kosova. Građanima se, s jedne strane – od strane vlasti, prikazuju gigantski napori da se Kosovo sačuva u okvirima Srbije, s druge strane – od opozicije – da se prikaže kako režim svojom kapitulantskom politikom neminovno gubi već izgubljeno Kosovo. I sam Ustav Srbije nudi uvid u psiho-političku konstrukciju i masovno podsticano uverenje da je teritorija ratom izgubljena pre četvrt veka i dalje pod nadležnošću države koja je teritoriju izgubila, dok ista ta država svoju državnost na toj teritoriji potvrđuje isključivo kroz uspostavljenu kriminalnu strukturu i beskrupulozno šikaniranje sopstvene etničke manjine. Kao u nekom distopijskom scenariju, u promociji izmišljene borbe za očuvanje teritorijalnog integriteta i svođenju svojih sunarodnika na taoce organizovanog državnog kriminala aktivno učestvuje većinsko srpsko društvo, uključujući čitave političke organizacije, medije, kulturne institucije, istaknute pojedince koji sasvim nezavisno od svojih političkih i kulturnih opredeljenja, bilo da su bliski vlasti ili nekoj od opozicionih opcija, nalaze zajednički interes da investiraju u održavanje lažne predstave čije se posledice već godinama mere uništavanim životima, pa i milijardama evra koji se iz državnog budžeta prelivaju u izgradnje vila i privatne biznise vođa kriminalnih grupa.
Zapravo, kada je u pitanju Vučićevo priznanje kosovske državnosti, a što je nedavno još jednom evidentno potvrđeno takozvanim merama za vraćanje na dane pre no što je srpske policajce skinuo do gaća, sve se to na kraju svodi na jedan prost prirodni princip: nešto što je teško i što mora da padne, na kraju padne, samo je pitanje da li će svojim padom da napravi veću ili manju štetu po glavi stanovnika. Da je bilo pameti, unutar onih društvenih i političkih ambijenata koji se makar načelno suprotstavljaju naprednjačkom režimu, upravo je težina kosovskog problema, sa svojim stvarnim uzrocima i povampirenim akterima srpske ratne propasti, morala da doprinese raspadu mnogih psihotično-populističkih predubeđenja i pogubnih politika.
Zločini srpske države, iako odmah po padu Miloševićevog režima potpuno ogoljeni i dokumentovani, relativizuju se kroz aktivno negiranje ili tišinu i godinama guraju pod živopisne populističke tepihe. Paradoksalno izostaje, a moralo bi da bude prioritet opozicione politike, ključno ukazivanje na kontinuitet kriminalnih devedesetih i naprednjačkog režima, na kontinuitet prepoznatljivih matrica nasilja, pa i vlasti istih individua koje su doprinosile, tada kao i sada, stradanju ljudi i razaranju države.
Umesto toga, i to upravo zalaganjem za održavanje kolektivnih lažnih predstava, srpska opozicija i većinsko društvo dali su punomoćje radikalu Vučiću, Miloševićevom ministru informisanja, da nas zastupa po svim pitanjima, ne samo Kosova. Predali su mu Evropu i evropsku budućnost Srbije, Evropu koja u srpskoj proevropskoj opoziciji sasvim očekivano nije našla pouzdanog sagovornika. Dozvolili su da sebičnim stranačkim politikama, podelama, infantilnim sukobima, ona najgora Evropa, pohlepna i kolonijalna, u trenutku najtežih geopolitičkih previranja, ovde nađe mnogo jače interese od Evrope ljudskih i građanskih prava, Evrope bez granica i zelene ekonomije.
Sve vreme dok traje Vučićevo „lavovsko“ rvanje sa Aljbinom Kurtijem, opozicija učestvuje u populističkom stavljanju znaka jednakosti između Kurtijevog terora i Vučićeve kapitulantske politike, prebrojavajući glasove koje će izgubiti ako u tome zaostanu, a zanima me da li iko od onih što se na tu paralelu pozivaju mogu da navedu ekvivalentne slučajeve policijskog terora kosovske policije u odnosu na one kojima su samo u poslednjih godinu dana izloženi građani Srbije od strane policije sopstvene otete države.
Srbija je država u kojoj kada nestane dete, jedan građanin, povodom istraživanja okolnosti navodnog ubistva deteta, bude priveden u policijsku stanicu, tamo ga premlate do smrti, nakon toga umre njegova majka, a posle opsežne istrage, sa sve teatralnim nadletanjima helikoptera, ostane nepoznato čak i da li se ubistvo deteta uopšte dogodilo. Srbija je država u kojoj policija hapsi aktiviste, trudne žene, studente, u kojoj za policiju rade huliganske i kriminalne grupe koje prete i organizuju progon univerzitetskih profesora uz podršku režimskih tabloida i režimskih „intelektualaca“. Srbija je država u kojoj jedan psihopata pravi spiskove nepoželjnih po kojima srpska policija maltretira svoje i tuđe građane na graničnim prelazima. Država u kojoj nestaje zaplenjeno oružje iz policijskih stanica, u kojoj se finansiraju i podržavaju terorističke grupe vojnim i policijskim naoružanjem. Država u kojoj policija kvislinški služi profitu stranih kompanija na štetu elementarnih prava svojih sugrađana. Srbija je država u kojoj policija brani interese kriminalne organizacije koja je državu okupirala i opljačkala, a njene institucije, uključujući policiju, svela na sluge organizovanog kriminala.
Zato, građanima Republike Kosovo i srpske i albanske nacionalnosti, pre svega želim da u jedinoj državi koju realno imaju, jer drugo im ne preostaje, pokušaju da usmere svoja teška i traumatična iskustva ka izgradnji jednog društva kakve-takve normalnosti, kakvog-takvog uzajamnog poštovanja i poverenja, društva o kakvom stanovnici entiteta koji se još uvek naziva Srbijom, nažalost, u ovom trenutku, a bojim se i na duži rok, mogu samo da sanjaju.