Šta doživesmo, da taj deda stigne u ukrajinsku prestonicu pre nego naš mačo, koji je tamo s vojskom jurnuo još pre godinu dana, prokomentarisali su ruski blogeri. I bez ironije, ovom odisejom je Bajden zabeležio malu simboličku pobedu nad Vladimirom Putinom, a i učvrstio veru i saveznika i sunarodnika da će Amerika i dalje biti glavni pomagač Ukrajini u njenoj borbi protiv ruskih invazionista.
Koliko god bio žacnut rivalskom strateškom ekskurzijom, Kremlj je sačuvao prisebnost i protumačio je kao dokaz svojoj tezi da Rusija i nije u ratu protiv Ukrajine, već protiv Zapada, predvođenog Vašingtonom. Epizoda je dobila i vanredni značaj pošto je bila uvod u sledeći dan, kada su Putin u Moskvi a Bajden u Varšavi izneli toliko različita viđenja sveta, kao da mu presuđuju da se još dugo, oštro deli i na ukrajinskom poprištu i izvan njega.
I iz njihovih ranijih i istrajnih projekcija stvarnosti, proizlaze pretenzije za oblikovanje novog svetskog poretka. Zapada, a pre svega Amerike, da sačuva uzdrmanu dominaciju i da mobiliše demokratije protiv agresivnih autokratija. A Rusije da im taj monopol ospori i da svoju agresiju na Ukrajinu predstavi kao odbranu od njegovog ispoljavanja. Cinično, pritom, zvuči obostrano pozivanje na poštovanje međunarodnog prava, jer ga upravo oni učestalo i najdalekosežnije skrnave.
Uz to, Putin je saopštio i da se njegova zemlja povlači iz poslednjeg važećeg sporazuma sa SAD o kontroli atomskog naoružanja, projektovanog da smanji mogućnosti za izbijanje nuklearnog rata. Do odlaska ovog teksta u štampu, nije bio poznat eventualni Bajdenov odgovor na ovu novu meru rasta nepoverenja među velikim silama, ali se može pretpostaviti.
Prisustvujemo kraju sveta, upozoravaju mnogi eksperti pa i pojedini lideri, a za utehu preciziraju da misle da je došao samo kraj sveta kakvog znamo i na koji smo se navikli. Slične slutnje poodavno se čuju u UN, a ovih dana su akcentirane i na Minhenskoj bezbednosnoj konferenciji.
Zabasali smo, doista, u novu eru koja još čeka da joj damo verodostojno ime. Zasad je zove kako ko stigne.
U opticaju je, tako, njeno definisanje kao epohe dvovlašća – visoke tehnologije i niskih strasti. Doživljava se i kao repriza uvoda u oba svetska rata. Pa kao modernizovani hladni rat. Čuje se i da bi mogla da se krsti kao pokušaj puča u svetskom poretku. Prigodno bi mogla da nosi i žig rekordnih socijalnih i regionalnih razlika. Ne isključuje se ni epoha nereda zanemarenih masa. Kao ni učvršćivanje plutokratije, vladavine moći novca. A ne fale ni argumenti da bi najpodesnije ime moglo da bude – destrukcija u vidu konstrukcije. Iliti – neprestani napredak nauštrb pukog opstanka.
Era je previše pluralistička da bi mogla da dobije jedinstvenu oznaku. Svašta joj se može prilepiti, samo ne i da će se u njoj naći mesta za spokoj. Stoga bih se pridružio onima koji bi je prozvali kao – era nespokoja. S razvrstavanjem na prilagodljive i neprilagodljive, sisteme i pojedince.
Na globalnom planu, simbol tog razvrstavanja je Kina. Maksimalno se ovajdila u prilagođavanju, kao glavni dobitnik globalizacije, ali i u neprilagođavanju, jer kao sila autokratije osporava demokratiju kao dokazani preduslov prosperiteta.
Sada se pomalja i kao mogućni posrednik za spajanje aktuelnih globalnih nepomirljivosti. Ima, kaže, mirovni plan za Ukrajinu, koji bi uvažio principe teritorijalnog integriteta i nacionalnog suvereniteta, uz uvažavanje „bezbednosne zabrinutosti“ država. A što sluti na varijantu da Ukrajina ostane cela, kad ostane bez nekog dela koji je sebi pripojila „zabrinuta“ Rusija.
Nije u takvoj viziji usamljena, ali se ne zna kako bi uskladila antiamerički pristup kojim je povezana sa Rusijom, i svoj status ekonomskih „sijamskih blizanaca“ sa Amerikom. Ali, neka pokuša da opet bude nešto što dosad nije bila.
A šta je ovde? Čim je izučio evropski plan za Kosovo, ovdašnjeg vođu su razapele čestitke, i priključenija, za Dan državnosti Srbije. Bajden je pozdravio „Vašu podršku predlogu Evropske unije o normalizaciji“ (odnosa s Kosovom) a Putin je poručio da „podržavamo Vaše napore usmerene na zaštitu teritorijalnog integriteta zemlje i rešavanje kosovskog pitanja“, što su njegovi saradnici razradili sugestijom da predlog EU treba odbaciti.
Osetivši se, valjda, kao „jedna slamka među vihorove“, predsednik Srbije je brzo otišao na sajam naoružanja u Abu Dabiju i naručio skupo obogaćivanje nacionalnog arsenala. „Moramo da imamo snažnu vojsku inače nas neće biti, nestali bismo kao zemlja za tri dana“ – obrazložio je. Nije rekao koliko bismo, kao osnaženi, više mogli da potrajemo – protiv koga, a naročito s kim uz nas.
Kojim pravcem ići dalje pokazala je serija derbija košarkaša Crvene zvezde i Partizana. U nacionalnom nadmetanju nastao je haos i utakmica se jedva privela kraju. U evropskom takmičenju sve je proteklo u najboljem redu.
Poruka je bila jasna. Ako hoćeš normalnost – igraj u EU, a ako ostaneš sam sa sobom, ne treba ti protivnik da bude belaja.