Druga se odluka zahuktava, a to je prihvatanje ili odbijanje evropskog predloga sporazuma – ne konačnog, ali svakako obavezujućeg – između Beograda i Prištine. Iako u njoj nema Berlinskog zida, rezultat će biti sličan po Srbiju: u slučaju odbijanja, dugo će biti na snazi stanje „sama protiv svih“.
Kao međuigra između narednih spoljašnjih i unutrašnjih razgovora o dva politička, nije pogrešno reći, ultimatuma – u ponedeljak uveče oživljeni su razgovori o novim vanrednim izborima, ne samo parlamentarnim i beogradskim već i predsedničkim! Ako je suditi prema medijima koji se mogu poistovetiti sa glasnogovornicima vlasti – predsednik Srbije i Srpske napredne stranke Aleksandar Vučić hoće izbore na kojima će biti, kako se to kaže figurativno, pošto se ne bira kancelar već poslanici, kandidat svoje grupacije za premijera.
Što bi pretpostavljalo i njegovu ostavku na mesto predsednika Srbije jer ne bi mogao, prema zakonu, da vodi kampanju sa Andrićevog venca. Doduše, to se u Srbiji baš i ne praktikuje, a koliko uspešno može da bude „apliciranje“ s jedne sigurne kote na drugu, dokazao je jedan o prvih suseda Milo Đukanović, upražnjavajući mandatnu igranku „predsednik-premijer“.
Jedan od ključnih razloga velikog Vučićevog nezadovoljstva, navode oni „bliski izvori“, jeste indolencija najvažnijeg partnera Socijalističke partije Srbije tokom, blago je reći, burne posebne sednice o Kosovu i Metohiji, kada su socijalisti bili napadno tihi i uljudni. Usred huke ljudskog i političkog neukusa.
O onome što sledi predsednik je u novom obraćanju javnosti govorio u utorak uveče na svojoj omiljenoj ružičastoj televiziji jer je dvodnevno zamalo ne samo retoričko rvanje sa opozicijom očito bilo premalo. Ne zato što se nije trudio; naprotiv, trudio se toliko da je između redova pročitano kako će Srbija prihvatiti – ne potpisati, a još manje priznati! – evropski predlog. A i pridružiće se nekim sankcijama Rusiji formalno.
E sad, Vučiću njegove pristalice i birači odavno mnogo toga praštaju, bukvalno ne pitajući koliko to košta. Izgleda da dogovor sa Kosovom nakon kojeg će Priština moći da se hvali i svojom de jure državnošću i kazna Vladimiru Putinu dok „krvari“ po Ukrajini ne spadaju u taj ceh, premda svako ko makar malo razmisli shvata da drugog puta i načina opstanka Srbiji nema. „Ne“ Briselu i Vašingtonu (i ostalim „velikašima“) po oba pitanja Srbija gura u duboku i strašnu izolaciju, beznađe i bedu. Vrlo verovatno gore nego groznih devedesetih jer bi bukvalno bila kao ostrvo gubavaca do kojeg brodovi idu samo da bi doveli nove izopštenike i nešto malo hleba i vode.
Čak ni osioni Vučić – koji godinama igra na kartu dobro jutro, čaršijo, na sve četiri strane – ne sme to da rizikuje, pa mu za novi put možda i ustrebaju novi izbori. Na kojima će se provući između tvrde desnice koja mu, sva je prilika nenamerno, pomaže iskazujući apsolutno odsustvo sluha za realnost, i levice, koja uglavnom nije dovoljno hrabra da kaže jasno da.