Izdvojio bih ovom prilikom samo jedan, čini mi se, najneobičniji detalj. Da je prvi put, bar u mom sećanju, za ostvarenje sna jednog mundijaliste navijalo više ljudi širom sveta nego i za jednu nacionalnu reprezentaciju.
Ovakav globalni magnetizam inspirisao je kapiten trijumfalne Argentine, Lionel Mesi (35). Prema dostupnim istraživanjima i izveštajima, svekolikoj publici je bilo važnije da on ponese trofej pobednika Mundijala, koji mu je jedini nedostajao da bude proglašen za najboljeg fudbalera svih vremena, nego koja će ekipa (kad ne može njihova) postati prvak sveta.
Odavno jedan igrač nije uživao toliko naklonosti sa najrazličitijih mesta. Čak su mnogi, koji nisu ljubitelji Argentine, počeli za nju da navijaju zbog njega – proizlazi iz analize madridskog Paisa. Kako su ispadali nacionalni ljubimci, tako se povećavao broj ljudi koji se poistovećuju s Mesijem, kao pojedincem, čije ih umeće opčinjava toliko da bi što duže da ga gledaju. Da im kao globalna vrednost nadomesti izjalovljena očekivanja od domovinskih selekcija.
To mu je i uspelo. Pripao mu je trofej za najboljeg igrača Mundijala, a pod njegovim vođstvom se argentinska reprezentacija, sada po treći put, domogla pobedničkog postolja i zlatnih medalja.
Među fudbalskim fanaticima se sada šire argumenti da je Mesi zaslužio da mu se prizna da od njega dosad nije bilo boljih fudbalera. Da je nadmašio i Pelea i Maradonu. Da mu za postignuto u nogometu pripadne titula G.O.A.T. što je akronim za Greatest of All Time (najveći svih vremena), koju u tenisu priželjkuje i njegov vršnjak Novak Đoković.
Uspon do takvog ovekovečenja nalik je bajci potkrepljenoj akterima basne. Mesi je, naime, od malena poneo nadimak „Buva“, a sada mu sleduje izrastanje u „Jarca“ (engleski goat, kao i pomenuta titula).
Rast je bio delimično i bukvalan. Kao dete s problemima u stasanju, otac ga je odveo u Barselonu gde mu je terapija pomogla da dostigne sadašnjih 170 centimetara, s kojima je džinovskim koracima grabio ka osvajanju najviših pojedinačnih i kolektivnih, profesionalnih zvanja i priznanja.
Uspon mu je bio i vrtoglav i suprotan uobičajenom biografskom redosledu. Dok su se svi igrači prvo afirmisali kod kuće pa odlazili u inostranstvo, on se proslavio u svetu mnogo više i pre nego u Argentini.
S Barselonom je harao po Evropi i izvan nje, dok s reprezentacijom nije beležio zapažene rezultate. Zemljaci, pa jednom i njegov otac, čak su mu zamerali da se nedovoljno trudi u nacionalnom dresu.
U njegovoj mentalnoj slagalici se sve promenilo kad je prošle godine s reprezentacijom osvojio prvenstvo Južne Amerike. Sunarodnici su ga najzad prihvatili kao zvezdu koja briljira i za njih, što je potvrdio trijumfom i na Mundijalu.
Preokret je delimično ličio na igru senki. Dugo je bio u senci Maradone (preminulog pre dve godine) a po prelasku prošlog leta u Pari Sen Žermen, pao je donekle u zasenak mlađanog Kilijana Mbapea (24).
Obe senke je odagnao na Mundijalu. Osvojio ga je kao Maradona 1986. ali ga i prestigao u rangiranju, s obzirom na mnogo više klupskih ostvarenja. Pobedom nad Francuskom u fantastičnom katarskom finalu, takođe nije dozvolio ni da ga dostigne fascinantni Mbape.
Širenje Mesijeve popularnosti u svetu, pojedini analitičari tumače i kao opozicioni preokret u kriterijumima za izbor idola. On je, navode, sušta suprotnost kočopernim modernim zvezdama. Uzdržan je, deluje skromno, ne uključuje se u političke, već samo u kampanje solidarnosti, dajući ugroženima deo svog bogatstva, stečenog tržišnim vrednovanjem njegovih veština.
U Argentini je njemu i ostalim „gaučosima“ priređen masovan, slavodobitnički doček. Godine 1986. sam, kao dopisnik Politike, prisustvovao takvom slavlju kad su se Maradonini vratili sa šampionskom titulom. Činilo se da je uspostavljen paralelni lokalni poredak, u kome vladaju dobitnici na globalnom terenu.
Samo tri leta ranije tamo je pala vojna diktatura, posle poraza u ratu oko Malvina (Foklanda) od Britanaca, pa je fudbalski trijumf doživljen i kao uspeh obnovljene demokratije i kao revanš Englezima, koje su Argentinci pobedili na tom meksičkom Mundijalu. Asocirajući na Maradonin gol „božjom rukom“ (pesnicom skrivenom uz glavu) londonski tabloid San, dovitljivo komplimentira Mesiju da je sada trofej „u ruci Boga“…
Trenutno me najviše zanima kako će Mesija dočekati Francuzi, kad se u njihovu ligu vrati sa oreolom pobednika, koji je njihovu reprezentaciju sprečio da drugi put uzastopno postane prvak sveta. Zagrljaj s kolegom iz Pari Sen Žermena, Mbapeom, nagoveštava mirenje s činjenicama. Ali, živimo u vremenima promocije „alternativnih činjenica“, koje se rastežu još više nego impozantna karijera od „Buve“ do „Jarca“…