Piše: Milan Mišić
Za jedne je to bio najveći udar na temelje američke demokratije u novijoj istoriji, dok je za druge to bio samo legitiman protest zbog izborne krađe i maltene turističko razgledanje Kapitol hila – iznutra.
Na prvu godišnjicu prošlogodišnjeg 6. januara, dana kada je, dok su na zajedničkoj sednici Predstavničkog doma i Senata kojom je predsedavao tadašnji potpredsednik SAD Majk Pens overavani rezultati predsedničkih izbora, u sedište zakonodavne vlasti upala rulja od najmanje dve hiljade sledbenika Donalda Trampa, koju je on prethodno u televizijski prenošenom govoru pozvao “da se žestoko bore protiv izborne krađe” – današnji predsednik Džo Bajden održao je govor u kojem nije izgovorio ime svog prethodnika, ali je nedvosmisleno ukazao da upravo on “drži nož na grlu američke demokratije”.
“Bivši predsednik Sjedinjenih Američkih Država stvorio je i raširio mrežu laži oko izbora 2020”, rekao je Bajden. “To je učinio zato što mu je više stalo do vlasti nego do principa i zato što svoje lične interese smatra važnijim od interesa Amerike”.
Bajden je govorio na komemoraciji koja je bila jednopartijska – u dvorani Predstavničkog doma bili su samo kongresmeni Demokratske partije, dok je iz tabora republikanaca prisutna bila samo Liz Čejni, najveći kritičar Trampa iz redova njegove partije, koja je na skup dovela i svog oca, bivšeg potpredsednika SAD Dika Čejnija.
Opsada Kapitol hila trajala je oko četiri sata, a od momenta kada je prvi demonstrant ušao u kongresno zdanje do Trampovog poziva sledbenicima da se raziđu prošlo je tačno 187 minuta. Upad rulje koji je snimljen i sa mnogo kamera mobilnih telefona samih učesnika, kao i onih za video-nadzor (FBI je u proteklih godinu dana analizirao čak 15.000 sati video-materijala sa oko 1.600 uređaja) u jednom momentu je iznudio prekid zajedničke sednice oba kongresna doma i njihovo izmeštanje u posebnu dvoranu za vanredne situacije, pa je tako Bajdenova ubedljiva pobeda i formalno ratifikovana.
Tramp do danas nije priznao poraz (ali se blagovremeno iselio iz Bele kuće), a sam događaj bio je presedan pre svega zbog činjenice da je za pomenuta četiri sata bio ugrožen osnovni postulat američkog političkog sistema – princip mirne primopredaje vlasti.
NEUSPEO PUČ: Drama na Kapitol hilu bila je razlog da se u Predstavničkom domu već 13. januara izglasa drugi postupak impičmenta, formalne smene Donalda Trampa (za šta je glasalo i deset republikanaca), ovoga puta zbog “podsticanja pobune”, ali kao i u slučaju prvog opoziva, optužnica nije dobila neophodnu dvotrećinsku većinu u stočlanom Senatu – demokratama se u osudi pridružilo samo sedam republikanaca.
Velika istraga o tom događaju koji je imao i dimenziju neuspelog državnog udara dosad je za rezultat imala oko 700 uhapšenih, 220 optužnica i 70 presuda (mahom na kratkotrajne kazne zatvora). Oko 160 optuženih priznalo je krivicu, a u tih nekoliko sati sveopšteg haosa povređeno je oko 140 policajaca, dok je evidentirano i pet smrtnih slučajeva.
Pored krivične istrage koju sa svojim službama vodi Department pravde, od jula se u za tu priliku osnovanom Specijalnom komitetu Predstavničkog doma (čiji rad republikanci ignorišu) vodi i politička, s namerom da se utvrdi i potencijalno krivična odgovornost Donalda Trampa i ne malog broja njegovih bliskih saradnika. U fokusu te istrage je pre svega Trampovo činjenje (i nečinjenje) tokom četiri sata opsade i provale u zdanje Kongresa.
Preliminarni izveštaj Specijalnog komiteta očekuje se tek krajem proleća, a ono što je dosad izašlo na videlo jesu obrisi plana koji bi uprkos tome što nijedna Trampova tužba za izbornu krađu nije prihvaćena u nadležnim sudovima, njemu omogućio ostanak na vlasti. Upad u zdanje Kongresa po tom planu trebalo je da posluži kao razlog za proglašenje vanrednog stanja, pošto se pre toga onemogući ratifikacija izbornih rezultata…
Poslednjih nedelja u fokusu su bili Mark Medouz, poslednji šef Trampovog kabineta (i nekadašnji kongresmen iz Severne Karoline), koji je navodno promovisao ovaj plan, kao i bivši Trampov “ideolog” Stiv Benon. I on i Medouz odbili su da se kao svedoci pojave pred Komitetom, zbog čega im preti optužnica zbog krivičnog dela opstrukcije rada Kongresa.
Sam Tramp u međuvremenu nastoji da, pozivajući se na predsedničke privilegije, spreči da se dokumentacija iz Nacionalnog arhiva o njegovim komunikacijama tog dana stavi na uvid Specijalnom komitetu.
Šta god, međutim, da taj Komitet utvrdi, opstrukcija republikanaca će sprečavati da se to ozakoni, osim ako se u međuvremenu ne promeni kontroverzno “filibaster” pravilo u Senatu, prema kojem za svaku odluku treba da glasa najmanje 60 od 100 senatora. Današnji odnos snaga je da svaka partija ima po 50 “svojih”, a demokratama u slučaju pat-pozicije većinu omogućava glas potpredsednice Kamale Haris.
S političkog aspekt, stvaranje nacionalnog konsenzusa onemogućava i činjenica da je veliki broj Amerikanaca prihvatio Trampovu priču o izbornoj krađi i što je zaista mnogo onih koji su provalili u zdanje Kongresa bili zaista uvereni da je ono što im poručuje predsednik – da svojom borbom “brane demokratiju” – istina. To potvrđuju i mnogobrojna istraživanja prema kojima 71 odsto republikanaca smatra da je bivši predsednik pravi pobednik izbora 2020.
To je svakako dokaz zaista dubokog raskola u američkom društvu i istinske krize njenog sistema, čije posledice nisu samo unutrašnje. Poznati američki politikolog Fransis Fukujama u eseju objavljenom u Njujork tajmsu ocenjuje da je 6. januar bio i signal “značajnog opadanja američke globalne moći i uticaja”.
PROBLEMI SA INSTITUCIJAMA: Fukujama konstatuje i da postoje “očigledni problemi sa američkim institucijama”, navodeći pritom rastući uticaj novca na politiku i izborni proces koji ne omogućava iskazivanje demokratske volje, ali u prvi plan ističe utisak da Amerika “nije u stanju da se reformiše”, između ostalog, i zato što danas ne uspeva da u prvi plan izbaci dalekovide i izgradnji institucija posvećene lidere kakve su iznedrile njene dve najveće krize – Građanski rat i Velika depresija. Naprotiv, dve krize u 21. veku – Irački rat i finansijski slom 2008. stvorili su uslove da se pojavi “jedan kratkovidi demagog koji podstiče bujanje gnevnog populizma”.
Ono što je, međutim, prema Fukujami glavni razlog za alarm kada je reč o sudbini američke demokratije jeste činjenica da Republikanska partija umesto kategoričkog distanciranja od inicijatora i učesnika pobune 6. januara 2021. nastoji da taj događaj “normalizuje” i iz svojih redova odstrani one koji su voljni da iznesu istinu o izborima 2020. Neto rezultat svega toga je da od američkog modela dobre demokratske prakse nije ostalo gotovo ništa. “Šesti januar je zapečatio i produbio unutrašnje podele i posledice toga će širom sveta imati konsekvence u godinama koje će doći”, zaključuje Fukujama.
To je na neki način prošlog septembra potvrdio i francuski predsednik Emanuel Makron pozivom Evropljanima da “ne budu više naivni” i “oslobode se zavisnosti od Amerike”. Slična poruka su i rezultati anketa renomiranog Pju istraživačkog centra, prema kojima Ameriku kao “dobar primer demokratije” danas vidi samo 14 odsto Nemaca, 16 odsto Šveđana, 14 odsto Japanaca, osam odsto Novozelanđana…
Brige ne izaziva samo sadašnjost nego i budućnost – sve su pesimističnije procene da američka demokratije može da bude spasena. Portal istraživačkog novinarstva Intercept tako ukazuje na “masivnu infrastrukturu desničarskih medija koja vatru netolerancije raspiruje već decenijama”, uz napomenu da je ne mali broj ekstremista radikalne desnice i u strukturama vojske i policije.
Glavna nedoumica koja je u liberalnoj Americi i strepnja u ovom momentu jeste mogućnost da Tramp, čija se kontrola nad Republikanskom partijom ne dovodi u pitanje, učestvuje u predsedničkoj trci 2024, u kojoj bi lako mogao da bude pobednik i bez izbornih marifetluka. U federalnim državama gde su na vlasti, republikanci, naime, već uveliko prekrajaju izborne zakone na način koji će im garantovati izbornu pobedu čak i ako protivnički kandidat osvoji ubedljivu većinu ukupnog broja glasova.
Najveća bojazan od takvog scenarija je prema novinaru Atlantika Adamu Serveru da bi takav ishod Tramp i njegovi dvorjani protumačili i kao mandat za sprovođenje svoje autoritarne agende – što je Amerika pre godinu dana za dlaku izbegla.