San je svakog političara sa državničkim ambicijama da dostigne taj status. Ako bi to uspeo nakon perioda velikih društvenih kriza i podela, tim bolje jer bi uloga državnika mogla biti istorijska, čak i spasonosna, a od toga ništa nije bliže besmrtnosti.
Dok je držao svoj inauguracioni govor, novi američki presednik je u više navrata obećao upravo takvu vrstu vođstva, preko potrebnu zemlji koja nije bila podeljenija još od vremena Martina Lutera Kinga i duhova Misisipija. Džozef Bajden je pred sebe postavio težak zadatak mirenja dve Amerike, koje češće liče na smrtne neprijatelje nego na istu naciju, i od uspeha te namere zavisiće njegovo celokupno predsedničko nasleđe.
Praktično, međutim, Bajden nije učinio mnogo toga da ispuni svoja ohrabrujuća i ujediniteljska obećanja. Potpisavši rekordnih 25 izvršnih naredbi u prve tri nedelje mandata (nasuprot Trampovih sedam u istom periodu), dao je nove direktive federalnim vlastima i poslao jasnu poruku da će biti reformatorski predsednik koji će obilato koristiti sve moći koje mu stoje na raspolaganju.
Ništa sporno, to je njegovo pravo kao šefa države koji poseduje većinu u oba doma Kongresa, ali velike reforme i nacionalno jedinstvo često su u protivrečnosti koja se može premostiti samo kad duh vremena to dozvoli. Ako Barak Obama nije uspeo da razmrsi ovu aporiju s nikada širom koalicijom Amerikanaca koji su za njega glasali, uključujući i mnoge buduće trampiste, Bajdenove šanse da uspe u istoj misiji uprkos silnim milionima Trampovih glasova na prošlim izborima veoma su mršave.
Tome u prilog ide i narastajući republikanski otpor novom predsedniku i pesimistične poruke, čak i od republikanaca koji su bili Trampovi oštri kritičari, poput nezaboravnog Mita Romnija. Teme kao što su novi pandemijski privredni stimulus, imigracija, služba transrodnih osoba u vojsci ili politika borbe protiv klimatskih promena veoma su osetljiva politička pitanja u SAD i svako pomeranje ideološkog klatna previše u jednom smeru dovodi do snažne povratne reakcije čak i u mnogo mirnijim okolnostima. Republikanska partija nije pobednik prošlih izbora, ali je uspela da izbegne katastrofu kakvu su mnogi najavljivali promašenim prognozama o plavom demokratskom talasu i zadržala je dovoljno snage da stane na megdan demokratama i možda povrati neki od domova Kongresa na izborima za dve godine.
Sa druge strane, Bajden ima razloga da čuva leđa i od političkih bodeža iz vlastite stranke. Snažno progresivno krilo Demokratske partije gaji neke za Ameriku prilično radikalne leve ideje, bez širokog uporišta u američkom narodu, a čiji su nosioci veoma srčani i borbeni, što neretko završava nasiljem na ulicama. Izborom progresivne Kamale Haris za potpredsednicu Bajden je, kao umereni demokrata, pokušao da ujedini svoju stranku i dok traje euforija zbog Trampovog odlaska to će mu polaziti za rukom. Međutim, izborna halabuka već je utihnula, a sledi nam i mučan proces Trampovog drugog impičmenta, koji će verovatno završiti bez osude jer u Senatu ne postoji odgovarajuća većina, ali će neko vreme zaokupljati pažnju javnosti. Kad opoziv prođe Bajden će se naći između dve vatre, manje-više jedinstvene republikanske stranke koja će, iskreno ili ne, tražiti ustupke zarad nacionalnog jedinstva, i progresivnih demokrata gladnih promovisanja vlastite, nepopularne ideološke agende. Biće to nezahvalan ili-ili izbor.
Prvi dani i nedelje Bajdenove administracije upućuju na to da je predsednik odabrao da služi svojoj partiji, mada je za ovu procenu još rano. Ako zaista bude tako i Bajden prokocka reputaciju umerenog demokrate i centriste, lako će izgubiti podršku onih koji su za njega glasali samo zato što su bili siti Trampove kavgadžijske naravi i nesposobnosti koja je došla do gargantuanskog izražaja tokom pandemije. Čak ću biti dovoljno smeo da kažem da je to put za povratak republikanaca na vlast jer iza Bajdenove pobede ne stoji veliki entuzijazam njegovih glasača već njihova duboko konzervativna želja za ponovnim uspostavljanjem političke kulture na koju su navikli.
U svakom slučaju, aktivno reformistička i progresivna Bajdenova administracija nema šanse da u ovom istorijskom trenutku ujedini Amerikance u onom državničkom smislu, poput Kenedija ili Regana, a pitanje je može li okupiti i same progresivce u demokratskoj stranci, koji su vrlo heterogena grupa ljudi sklonih međusobnim ideološkim obračunima. Međutim, nova administracija može imati lekovito dejstvo ako američko jedinstvo posmatramo kao povratak na neko pređašnje, bolje stanje. Na stare dobre dane kad predsednik nije tvitovao ceo dan i vodio male privatne ratove sa svojim političkim protivnicima umesto da vodi državu, što je mnoge ljude nerviralo. U tom smislu Bajden je staro lice s mnogo više takta od Trampa i kakvim-takvim osećajem za meru u javnom nastupu, pa bi njegova politički konvencionalna pojava trebalo da deluje umirujuće posle četiri godine Trampovog rolerkostera, ali to i nije bogzna kakva zasluga.
BIOGRAFIJA
Andrej Ševo je master politikolog za međunarodne odnose. Primarna sfera interesovanja mu je američka politika, o kojoj je pisao više radova i tekstova.