Gotovo se rutinski kaže da je sada reč o krizi ponude i tražnje, dakle da se obe smanjuju, dok je ona iz 2008. bila finansijska, pa je uglavnom dovela do pada tražnje. Ovo nije tačna karakterizacija krize koju je izazvala epidemija (ostavljam po strani onu iz 2008). Možda je najbolja karakterizacija krize kroz koju sada prolazi ceo svet ona u skorašnjem radu Verninga i saradnika, koji su ovu krizu okarakterisali kao “kejnzijanski šok na strani ponude”. Da bi se videlo šta to znači, upitajmo se koja bi mera privredne politike bila potrebna kako bi se uticalo na tok krize? Ukoliko bi to bila kriza tražnje, javna bi potrošnja trebalo da se poveća kako bi se nadoknadio pad privatne potrošnje. U sadašnjoj krizi, kako stalno upozorava i Krugman, taj takozvani podsticaj nema očekivano dejstvo jer ne može da poveća zaposlenost, budući da ljudi ne rade da ne bi rizikovali infekciju. Mera koja pomaže na strani je ponude, dakle očuvanje likvidnosti i solventnosti nezavisno od velikog pada proizvodnje i zaposlenosti. Uz to, važno je ne dozvoliti destrukciju proizvodnih kapaciteta. Tako da se preduzeća ne prepiru po sudovima kada se epidemija povuče već da mogu odmah da rade i izvršavaju obaveze. Šta je kejnzijansko u tome? Upravo to očuvanje ponude kako bi se zadovoljila tražnja, kako u vreme epidemije tako i kada ona prođe.
Reč je, dakle, o sledećem procesu: epidemijski šok koji dovodi do smanjenja proizvodnje i politika očuvanja dohodaka, pre svega naknada za rad, kako se ne bi dodatno smanjila proizvodnja usled povećanih rizika po dohotke i finansije.
Reći da je ovo kriza i ponude i tražnje isto je kao reći da se ne razume o čemu je reč.
Druga je napomena o tome hoće li se povećati uloga države za račun privatne privrede i društva uopšte? Ovde se povlače neadekvatne analogije s ratnim stanjem. U ratu se menja struktura proizvodnje i povećava društvenost jer je rat veoma društvena aktivnost (pogotovo oni veliki). U vreme epidemije povećava se zdravstveni sektor, ali mimo toga struktura privrede se ne menja, bar ako epidemija ne traje previše dugo. Značajan deo privrede ne radi, ali ako se ne uništi nerazumnim političkim merama, nema razloga da se gotovo u potpunosti ne obnovi. U toku krize fiskalne vlasti imaju značajne povećane obaveze, ali država nema razloga da preuzima preduzeća, nacionalizuje banke ili da mobiliše radnike.
Ovde je potrebno razlikovati ciklične promene u veličini javnog sektora od sekularnog povećanja uloge države u privredi. Ovo drugo zavisi od dugoročnih društvenih i demografskih promena. Razlog što živimo u državama jeste što su one sredstvo osiguranja od svakovrsnih rizika, što one snabdevaju društvo javnim dobrima. Prvenstveno je tu bezbednost, ali potom i zdravstveno, socijalno, staranje za nezaposlene i, konačno, a ne najmanje važno, pravičnost u raspodeli.
Tako da, dugoročno posmatrano, veličina države, recimo merena udelom javne potrošnje u ukupnoj proizvodnji, teži da se povećava u meri u kojoj društva stare i ukoliko se povećava sveobuhvatnost društvenog staranja. Posmatrano sa druge strane, u meri u kojoj se pravično snose poreski troškovi i poštuju jednaka prava. To je uglavnom nezavisno od cikličnih promena u privrednoj aktivnosti, pa tako i u obavezama fiskalnih i javnih vlasti da na njih reaguju.
Konačno, treća napomena je o moralnom pitanju. U epidemijama posebno značajnu ulogu imaju humanitarne organizacije. Za očekivati je da, na primer, crkve gledaju kako da pomognu ljudima u nevolji. Recimo da im nose hranu ili da idu za njih u kupovinu. Ili već šta je konkretno potrebno. Ne znam koliko su crkve u Srbiji na tome angažovane. Takođe bi se očekivalo od vernika koji imaju neki autoritet u javnosti, javni su intelektualci, da isto tako postupaju. Da prikupljaju novac, da organizuju snabdevanje, da pomažu u bolnicama. A sigurno postoje i mnoge druge aktivnosti.
Posebno je važna aktivnost moralne podrške. Da se istraje u tome da se ne čini zlo, da se epidemija ne širi iz sebičnih razloga. Svakako nije na crkvama da ljude stavljaju pred iskušenje da zanemare obaveze prema drugim ljudima kako bi zadovoljile interese same crkve, kako god da se oni opravdavaju. Ideja da crkva ljude stavlja pred iskušenje ili dilemu – prisustvovati obredima nezavisno od rizika po druge ljude ili ne – nije moralno.