Dva sukoba nisu tako nepovezana kako se može činiti. Obnovljene težnje Rusije da bude jedan od glavnih igrača na svetskoj sceni, uz odbacivanje liberalnih reformi, pre ili kasnije su morale da dovedu do sukoba sa liberalnim Zapadom, što se i desilo kad već ne sukobom u Gruziji 2008, onda skorašnjim ratom u Ukrajini i ruskom aneksijom Krima koju zapadne sile nikako da svare. Bivšim silama, koje bi da su i dalje važne, malo treba da pravim ili izmišljenim aferama zaoštre situaciju ne bi li projektovale moć, stvarnu ili umišljenu. Ili da zabašure nešto kod kuće. To valjda važi i za Rusiju i za Veliku Britaniju.
Jačanjem moći jednog čoveka i neliberalnim promenama u Rusiji usledile su slične težnje u drugim državama u kojima demokratija nije uzela maha. Mada su se autoritarne težnje prvo pojavile na periferiji Zapada, u Turskoj i Mađarskoj, prema mišljenju mnogih i dalje neobjašnjivo došle su i do SAD, gde Donald Tramp razmatra suzbijanje medijskih sloboda, ukidanje prava opoziciji da u parlamentu sabotira donošenje nepopularnih zakona, poništavanje ostvarenih ličnih sloboda, pa i hvali uvođenje doživotnog mandata za kineskog predsednika. A kad dođe do takvih potresa u velikim silama, opšta katastrofa nije daleko.
Manje katastrofe su se zasad osetile samo na svetskim berzama, gde indeksi malo-malo potonu duboko u crveno posle najava trgovinskih barijera.
Hoće li katastrofa s trgovinskim ratovima biti opšta, ostaje da se vidi. Kina je ove nedelje uvela dodatne namete za određenu američku robu kao odgovor na Trampove takse na čelik i aluminijum. U SAD se uglavnom ne koriste čelik i aluminijum iz Kine, pa šteta nije velika, ali je Peking, i pored simboličnih gubitaka, morao da odgovori. Ako ne da spase obraz, onda da upozori da će oštro odgovoriti na znatno veće namete koje Tramp najavljuje Kini. Spirala odmazdi lako bi mogla da se otrgne kontroli i obuhvati i druge zemlje koje su zasad izuzete iz Trampovih hirova. U srećna vremena diplomatija pomaže, ali u vreme opšteg proterivanja diplomata teško da ima dovoljno poverenja. Svetski privredni rast će sasvim sigurno trpeti zbog toga i eto opet krize, možda ne kao iz 2008, ali ipak dovoljne da se rasprše i nade u naša tri-četiri odsto rasta.
Treba se samo nadati da u slučaju zaoštravanja trgovinskih ratova i pogoršanja ekonomskih prilika domaća pamet na vlasti neće krizu proglasiti novom razvojnom šansom, kao onomad posle 2008. kada je, dok je ceo svet ulazio u štednju, vlast ovde povećavala zaduživanja radi veće potrošnje ili još tamo početkom 90-ih, kada su sankcije proglašene pravom prilikom za razvoj domaće privrede, a ispostavilo se za pljačku svega i svačega.