Uzgred budi rečeno i u medicini, kada je pacijent u kritičnom stanju, prvo se preduzimaju mere za njegovo spasavanje, pa makar one delimično bili u suprotnosti sa dugoročnim pravcem lečenja osnovnih („strukturnih“) bolesti. Slično je i sa našom privredom, pa nije čudno što se u javnosti pojavljuju određene ideje o tome kako bi kreatori tekuće ekonomske politike mogli da podstaknu na nova ulaganja bar onaj deo privrede koji još pokazuje znake vitalnosti.
Jer takvi znaci ne pobuđuje poslovne banke u Srbiji da ponovo krenu u ciklus finansiranja novih privrednih, posebno industrijskih projekata, jer su se u prethodnom ciklusu opekle u nizu neprofitabilnih projekata. Tako smo se sada našli u vremenu kada malo ko u našoj privredi može da ponudi za garanciju otplate kredita nešto što bankarima uliva poverenje, što većinu preduzetnika gura u spiralu nelikvidnosti i fatalne pasivnosti.
Verovatno se zbog toga pojavila i zanimljiva ideja da država priskoči i privatnim preduzimačima kao neka vrsta „sainvestitora“ (što inače praktično već radi sa stranim ulagačima). Nije moguće tačno locirati izvorište ove ideje, ali se ona prvi put u javnosti pojavila na poznatom prvom, majskom susretu novog premijera Aleksandra Vučića sa preduzetnicima, kada je nabačeno da bi trebalo razmotriti i neku vrstu taktičkog ulaska države u manjinski deo vlasništva od banaka izabranih privatnih preduzeća, onih koja imaju ekonomski čvrste programe razvoja i kod kojih postoji i javni interes da se ona šire, a koja iz različitih razloga ne dobijaju bankarsku podršku – dok bi je dobili ako bi ih podržala država, preuzimanjem makar malog dela rizika (do 2 miliona evra dokapitalizacije po slučaju, što bi rezultiralo tri do pet puta većim bankarskim kreditom). U prvom trenutku Vučić je odbio takvu inicijativu, ali se kasnije ispostavilo da u vladi postoji interes da se ona temeljnije obrazloži.
Prošle sedmice slična ideja se pojavila u „platformi za razgovore“ LDP-a, jednom „polaznom dokumentu“ oko koga Čedomir Jovanović pokušava da zbliži određene rasute političke snage manjih stranaka pod sloganom „Okupljanje za Srbiju“. U tom konceptu zajedničkih osnova političkog delovanja iznosi se načelni stav da „država mora da prestane sa suvišnim subvencionisanjem“, ali da se „jedini vid državne intervencije mora zadržati u industriji i to na osnovu zajedničkog ulaganja (joint venture) ili dokapitalizacije“. Pošto se naglašava da bi se predloženi model primenjivao isključivo u greenfield projektima u kojima bi „državni garantni fond za ovaj proces određivao preduzećima kolateral – neprenosive državne dinarske obveznice ročnosti od pet do 10 godina“, a „one bi pokrivale 15-45 odsto investicije prema jasnim kriterijumima“. Tako bi država postajala manjinski suvlasnik projekta u istom procentu u kome pokriva investiciju.
Uprošćeno, država bi davala obveznice koje bi preduzimač zalagao kod banke za kredit. Kad se taj kredit otplati, preduzimač bi imao opciju da otkupi državni udeo u svom preduzeću. Ako se kredit ne otplati, banke bi smanjile štetu naplaćivanjem prinosa na državne obveznice, ali država bi mogla da se kompenzira iz profitnog prinosa koje će ostvariti kod drugih, uspelih projekata (ako ih bude).
Cela ideja ima nekoliko vrlina, ali ima i značajne mane. Prva vrlina je da se državna sredstva za stimulaciju propuštaju i kroz bankarsku ekspertizu, a ne samo kroz često politički motivisanu ocenu projekata ove ili one vodeće ekipe u ovoj ili onoj državnoj agenciji, sa skupo plaćenim konsultantima (koji ponekad i misle „po porudžbini“). Druga vrlina se oslanja na ne sasvim dokazanu tezu da bi banke hrabrije podržavale projekte koje je svojim obveznicima „verifikovala“ i država. Glavna vrlina bi bila u tome što proces subvencionisanja ne bi zavisio od „budžetske gotovine“ i što bi on mogao da se „razvuče“ na više godina, a odmah bi davao efekat „u celini“, itd.
Međutim, ni mane ove ideje nisu beznačajne. Prvi je problem što je država izgubila kredibilitet „nepristrasnosti“ u ocenjivanju ekonomskih projekata i što su njeni raniji pritisci na banke bili politički motivisani. Drugi je problem što i vrednost državnih obveznica kao zaloge zavisi od fiskalne konsolidacije, koja nije na vidiku. Treći je problem što su „garancijski potencijal“ države odavno „potrošila“ njena javna preduzeća, pa se ova ideja verovatno ne bi dopala MMF-u, s kojim će Srbija uskoro morati da razgovara – sa slabim kartama u rukama.