Jedan pokazuje rukom ka statui Zorana Radmilovića koja stoji ispred pozorišta i govori drugom: „E, brate, ovo je onaj lik iz pozorišta… Ma kako se zove, znaš onaj čuveni“, dok drugi odrično odmahuje glavom. Treći, nabijen entuzijazmom, govori četvrtom: „A onda je, brate, došla Vesna Rivas i nju je opsovao Ša, a onda su uleteli Memo i Stanija i Filip dok ih je Ekrem razdvajao. Znaš kakvo ludilo!“. I pobedila je gomila „poznatih“ Mema i Šaova nad jadnim i anonimnim Zoranom Radmilovićem, „likom iz pozorišta“,
Setio sam se ove epizode dok sam bio na otvaranju sjajne izložbe „Živeo život“ u RK Beograd u Knez Mihailovoj ulici. Izložba obuhvata život od 50-ih do 90-ih godina prošlog veka u bivšoj zemlji. Na njoj možete omirisati „pino silvestre“, sesti u originalna JAT sedišta, probati BIP pivo, osetiti memlu kancelarije i stana u Novom Beogradu i, na poslednjem spratu, sesti u pravu menzu iz SFRJ i pojesti porciju, na primer, škembića u saftu.
A kada završite sa obilaskom izložbe prošetate se centrom grada i shvatite da legendarni bioskop iz tog vremena „Kozara“ postaje ko zna šta, da su kafane „Zora“, „Grmeč“, „Papuk“ „Šumatovac“, gde ste do malopre u realnom vremenu mogli da doživite izložbu zatvorene, a da su sva mesta koja su podsećala na staru državu – postala nešto drugo.
Kao što su rialiti zvezde postale junaci i našle se iznad maestralnih glumaca iz SFRJ vremena, tako smo počeli i to vreme da shvatamo nekritički – svi opet furaju „borosane“, lože se na Hrvatice, obilaze izložbe i kunu se u Josipa Broza i Rankovića, Džaju i „Bolji život“, ali i dalje misle kako su Hrvati „ustaše“, homoseksualci „nenormalni“, a navijači suprotnog kluba „klošari“.
Nekritičnost i društvena nebriga, kao i kulturni genocid kojem smo skloni, frapantne su činjenice vremena i društva u kojem živimo – radije ćemo nešto uništiti, a kasnije u svemu tome uživati sa sigurne vremenske distance.
Kulturni genocid ne vrše rialiti šou programi, niti narodna muzika, niti izložbe – kulturni genocid je zaborav, baš kao što klinci ne mogu da se sete Zorana Radmilovića. Zaborav nas i pogura da se oduševimo nečim što nismo dobro ni analizirali ni upoznali, a kamoli uspeli da na kvalitetan način percipiramo.
Zaborav nas i natera da se oduševimo „pino silvestreom“ i „fićom“, ali da nam ne padne na pamet da se oduševimo čašću, obrazovnim sistemom ili kulturnom politikom tog vremena, što je bilo dobro. Zaborav nas priseti da se oduševimo Titom jer su ga svi voleli i jer je tada bilo para, a zaboravimo na ljudske i političke slobode koje su u to vreme bile upitne. Zaborav nam pomogne i da sve dobro što se desilo na ovim prostorima bacimo u kantu. A kao budućnost prigrlimo nešto loše, nešto što bi trebalo da bude u toj istoj kanti koja postaje – budućnost i zaborav.
Uživao sam u izložbi i mislio o momcima s početka ovog teksta pitajući se da li će i ti čija imena znaju napamet biti deo neke izložbe ili će ih zaborav zanavek smestiti u svoju kantu za smeće? Možda nekada i oni postanu „likovi“, a Zoran Radmilović uzor. Ili smo prosto takvi da nam ni zaborav ne može pomoći da se ponašamo normalno.
Nije neobicno i nije nasa specijalnost da nam se uvek cini da su prosla vremena bila bolja. To se zove “optimizam” secanja” i dobro je da postoji, jer mi kao jedinke ne bi preziveli kada bi se secali svega loseg sto nam se desilo; depresija bi bila neminovna posledica. Omladina koju odusevljavaju reality je nas proizvod, a borba protiv toga je moguca samo na licnom planu, u svojoj kuci. Ja ima dvoje odrasle dece koji studiraju prirodne nauke, idu u pozoriste i puno citaju. Puno je truda ulozeno u takav ishod. Onako je lako, pustite decu da ih vaspitaju mediji, a onda krivite medije. S postovanjem, Ana.