Šetajući po tom britanskom univerzitetskom centru nastojao sam da upamtim lica glavnine prolaznika da bih, kad neka postanu “vesti dana”, mogao da pričam kako sam, bar za trenutak, tabanao istom “pistom” sa koje je njihova mladost uzletela u zaista visoko globalno društvo.
Prisustvovao sam i ceremoniji ozvaničenja najnovije oksfordske serije unikatnih kadrova, programiranih da vreme pred nama obeleže dalekosežnije nego mnogi aktuelni vođi nacionalne i internacionalne politike, religije, biznisa, nauke, kulture, sporta, socijalnog aktivizma.
Svečana promocija budućih lidera bila je krcata starovremskim obeležjima (akademski ogrtači i kape sa uzdignutim pljosnatim gornjim delom i kićankama, uz obraćanje i na latinskom), ali su kontrast između perspektive i protokola organizatori objašnjavali, uz pozivanje na 900 godina dugu institucionalnu istoriju, kao dokaz da je Oksford “svevremenski” (što je podsetilo na naslov oskarima nagrađenog filma “Čovek za sva vremena” o životu Tomasa Mora, jednog od filozofa, državnika i svetaca sa oksfordskim pedigreom)…
Dosad je taj “rasadnik elite” iznedrio čak tridesetak stranih lidera (od Indire Gandi do Bila Klintona) i 26 britanskih premijera, među kojima su Margaret Tačer i Toni Bler, kao i sadašnji lider Dejvid Kameron s nekolicinom njegovih ministara. Odškolovao je i 50 nobelovaca, 120 osvajača olimpijskih medalja i niz uticajnih mislilaca, izumitelja i pisaca, kao što su Džon Lok, Isaija Berlin, Stiven Hoking, kreator World Wide Web Tim Berners Li, Oldus Haksli, Džon le Kare.
Na listi oksfordskih uglednika su i funkcioneri misija na ovdašnjim prostorima, nekadašnji komandant Unprofora u Bosni Majkl Rouz i evropski komesar za ekonomske i monetarne poslove Oli Ren koji je do pre tri godine rukovodio procesom širenja EU…
Slične bilanse imaju i univerziteti koji sada drže još više, prva tri mesta na globalnoj tabeli. “Zvezdama” obiluju i američki Harvard (sa diplomcima kao što su Robert Openhajmer, Frenklin Ruzvelt, Džon Kenedi, Ban Ki Mun, Barak Obama, Bil Gejts, Mark Cukerberg) i engleski Kembridž (Isak Njutn, Čarls Darvin, Džon Mejnard Kejns, Tomas Maltus, Bertrand Rasel, Karl Poper, princ Čarls) i Masačusetski tehnološki institut (šefovi centralnih banaka SAD i Evrope Ben Bernanki i Mario Dragi, bivši generalni sekretar UN Kofi Anan)…
Svako od njih, i još mnogo veći broj nepomenutih, bitno je doprinosio oblikovanju sveta koji je danas obrvan višegodišnjom krizom, ne samo ekonomije nego i poretka vrednosti, pa opet traži izlaz u povećanju nivoa obrazovanja.
Bez unapređenja obrazovanja ne može se naći izlaz iz sadašnjih sistemskih posrtanja i raspodela svetske moći će ponajviše zavisiti od toga koliko je koje društvo osposobljeno za obavljanje sve složenijih poslova i prilagodljivo novim izazovima, slažu se i eksperti i državnici. Ali, nadležni listom sasecaju upravo ulaganja u prosvetu i kulturu, tretirajući ih kao izdatak za luksuz, a ne kao investiciju u privredni oporavak, za bolje snalaženje u sve povezanijem svetu, kao i za smanjivanje nezaposlenosti i sve drastičnijih socijalnih razlika.
Oksford je, stekao sam utisak, izvan te kontraproduktivne šeme. Njegovih četrdesetak fakulteta obrće, kako se saopštava, oko milijardu evra godišnje, ne opada mu ni obrazovni ni finansijski rejting, nesmanjeno privlači kako sponzore, tako i studente sa sezonskim prosekom od 20.000 ambiciozne mladeži, među kojima trećinu čine pridošlice iz više od 140 zemalja i teritorija, ponajviše iz SAD, Kine, Nemačke…
Ujedno se navodi da tu samo 1,6 odsto upisanih napusti školovanje pre vremena, a da 93 procenta diplomiranih nađe posao u roku od najviše šest meseci, kao i da univerzitet sa svojom razvijenom izdavačkom delatnošću u regionalnu ekonomiju ubrizga oko 750 miliona funti.
Priča o Oksfordu, a posredno i o drugim jakim univerzitetskim centrima, kojih je najviše u SAD, pa u Evropi, odudara od izveštaja da je Zapad na strmoglavoj nizbrdici i da se njegov uticaj munjevito seli na druge strane. Jeste da brzo napreduje BRIK (Brazil, Rusija, Indija, Kina), ali vrhunski cenjeno obrazovanje i dalje se stiče na Zapadu.
Pored prednjačenja u demokratiji, to Evropi i Americi obezbeđuje i konkurentnost u projektovanju meritokratije (vladavine ili makar prevlasti stručnosti, kompetentnosti). Meritokratija se, međutim, širi i izvan njihovih projekata i sistema.
I novi papa Franja (iz Argentine) i novo rukovodstvo Kine izabrani su kao kadrovi koji nisu pohađali svetski najelitnije fakultete, već su se u domovini okvalifikovali za veoma važne lokalne i globalne uloge. Predstoji, rekao bih, ne sukob civilizacija, nego nadmetanje meritokratija.
U tom novom duelu nećemo učestvovati. Još smo u fazi – partokratije…