Fus Srbija!

Treba li podsećati da obe te stranke nisu ni trepnule kada je pređašnja odluka doneta, činilo se da smatraju veoma bitnom za srpski suverenitet i međunarodni integritet. Čak ni tzv. pouzdani izvori nisu svojim medijima poverili da je bilo dilema. Odjednom, stvari se radikalno menjaju, pa se govori o velikim opasnostima. Srbija se „neće žrtvovati“ zbog fusnote, to je unapred izgubljena bitka, rekao je lično premijer Ivica Dačić obrazlažući novu vladinu odluku. Time je, nesumnjivo,  pokazao da razume sve posledice, što je dobro za Srbiju koja ni na početku 21. veka nije uspela da se okrene političkom pragmatizmu i svaki korak u tom pravcu ima veliki značaj.

Premijer je, praktično, ranijoj vodećoj partiji vlasti DS-u poručio da su vodili unapred izbubljenu bitku u kojoj je jedina žrtva i gubitnik bila Srbija. I to je sasvim očekivana poruka, samo ostaje pitanje zašto glas razuma nije bio podignut ranije, kad je vlada počela „operaciju fusnota“?

Odgovor na to pitanje je jednostavan. Sadašnji premijer je, dok je bio u prethodnoj vladi, imao na umu da su u opoziciji SNS, SRS i DSS, koje bi ga žestoko napale ako popusti u odnosu na fusnotu. Sada nema strahova od optužbi za izdaju i na sceni je pragmatičniji pristup.

Može, dakle, Srbija koliko god hoće da se izlaže riziku da „bude žrtvovana“, njene vodeće stranke i političari se neće pomeriti ni za milimetar ukoliko zaključe da bi akcija mogla da ugrozi njihove pozicije. Tog pravila se podjednako drže i DS i SNS i SPS i URS, a o samoj suštini problema luksuz da povremeno progovore uzimaju samo manje političke partije koje ne kalkulišu glasivima najširih slojeva.

Na žalost, izgledi da se iz ovog slučaja izvuku neke ozbiljnije pouke su gotovo nikakvi, jer su vodeće stranke već uveliko navikle da, udobno zavaljene u foteljama, „plivaju niz struju“. Važno je da se ne potone i da se vodi račina o potezima koje vuku oponenti, a šta ćemo kad stignemo do vodopada čiji se huk uveliko čuje, misliće kad stignu.