Šta donosi ‘predsedavanje svetom’

Lepo je biti predsedavajući Generalne skupštine Ujedinjenih nacija. Iskusne diplomate kažu da je reč o funkciji najvišeg ranga koju u svetskoj organizaciji može da dobije zemlja poput Srbije. To mesto je 1997. godine pripalo Makedoniji i svakako joj je pomoglo da, kao relativno mlada država, postane vidljivija na svetskoj mapi i da stekne više prijatelja. Svoje ključne probleme, međutim, nije rešila, oni su tu i danas.

Srbija će, kako stvari sada stoje, u narednim mesecima potrošiti ogromnu energiju da bi se izborila za to važno mesto. Ako srpske diplomatija uspe, biće to važna pobeda zgodna za medijsku eksploataciju, i kod kuće i u inostranstvu. Planetu će obići snimak našeg kandidata, ministra inostranih poslova Vuka Jeremića, kako „predsedava svetom“, on lično će ući u istoriju svetske diplomatije, mnogima u Srbiji će srca biti puna, a država će imati priliku da se potvrdi kao ozbiljan činilac na međunarodnoj sceni.

Eventualni uspeh kandidature će, uprošteno rečeno, doneti rezultate slične onima u sportu. Slava, čast, aplauzi, medijska prezentacija, nacionalni ponos. Ali, međunarodni odnosi sa sportskim duhom imaju veze samo utoliko što sport pomaže prezentaciji jedne zemlje. Neće niko nikome pomoći u rešavanju nekog važnog problema zbog toga što je negde izvojevao neku pobedu.

Odlučujuću ulogu imaju interesi, sposobnost razumevanja I prihvatanje međunarodnih tokova I građenje savezništava. Naravno i ekonomska i vojna moć, ali to važi samo za države koje ih zaista poseduju. Ako, dakle, i dobijemo ono za čim srpska diplomatija žudi, nećemo automatski rešiti ama baš nijedan problem sa kojim se trenutno suočavamo niti ćemo postići neki od važnih nacionalnih ciljeva.

Srbija je kao ključni prioritet označila evrointegracije, ali je usred borbe za kandidaturu za EU odlučila da pokrene kandidaturu za predsedavajućeg Generalne skupštine, i to kao oponent jedne članice EU, Litvanije. To nije srušilo srpsku kandidaturu jer stvar ne zavisi od Litvanije ili Rumunije, nego prevashodno od opštih interesa EU i interesa njenih ključnih članica. Ali, poslata je poruka da Srbija prema spoljnjem svetu želi da deluje bez usaglašavanja sa Evropom, što neće naići na simpatije.

Pokazalo se, takođe, da Srbija nema baš jasan odnos prema sopstvenim prioritetima. Jer, ako je evropska perspektiva zaista prioritet, onda bi bilo logično da je, u skladu sa tim, sa Litvanijom prethodno postignut neki dogovor. Pošto nije, ići će se na preglasavanje u regionu koji daje predsedavajućeg. To, samo po sebi, znači podsticanje antagonizma, što za kandidata za članstvo u EU i nije neka preporuka. Rumuniji je, recimo, zamereno što je pokušala da ospori srpsku kandidaturu za EU upravo zbog toga što “proizvodi” novi antagonizam.

Za očekivati je da će Beograd, shodno „sportskom duhu“ koji je u Srbiji na ceni, snažno nastaviti da lobira unutar regiona Istočne Evrope za kandidaturu za predsedavajućeg Generalne skupštine. To neće biti lako između ostalog i zbog činjenice da je Litvanija kandidaturu istakla pre nas i da joj nije prvi put da se kandiduje. I članice EU iz regiona kome pripadamo i države koje su kandidati za članstvo o tome će svakako voditi računa, kao I o činjenici da je Srbina već dobila predsedavanje OEBS-om.

U celoj priči zaista nije bitno da li je kandidatura za mesto predsedavajućeg UN “lični projekat” srpskog ministra inostranih poslova, kako se to uveliko prepričava po političkoj čaršiji, ili odluka donesena nakon temeljitih konsultacija u državnom vrhu. Bitno je da će se ogromna energija I resursi potrošiti na projekat koji ne može imati velike neposredne efekte, umesto da se usredsredimo na zvanično definisane prioritete.

Da li Srbija zaista ima spoljnopolitičku strategiju ili deluje od slučaja do slučaja, kakve su potencijalne koristi od kandidature za mesto predsedavajućeg Generalne skupštine, kako izgleda procedura kandidovanja, koje su obaveze predsedavajućeg, kakve mogućnosti on ima na raspolaganju? Na ova i druga pitanja za Portal Novog magazina odgovaraju ambasador Srbije u UN Pavle Jevremović i direktorka Centra za spoljnu politiku Aleksandra Joksimović.