Najava da će se sindikati, a možda i različita udruženja, poput izbegličkih, uključiti u predizbornu kampanju, pokazatelj je očekivanja da će predstojeći parlamentarni izbori biti obeleženi odsudnom borbom bukvalno za svaki glas. Za svaku stranku čak i desetak hiljada glasova prava je dragocenost koja može odlučiti o prelasku cenzusa ili o jednom poslaniku više u parlamentu, a za sindikate i udruženja to je prilika da se dokopaju udela u vlasti.
Istraživanja javnog mnjenja pokazuju da je u ovom trenutku opredeljeno (dakle, izaći će na izbore i znaju za koga će glasati) oko dva miliona i 700.000 birača. Budući da je izlaznost na izbore obično oko četiri miliona i 200.000 birača, sledi da je više od polovine prostora na političkoj sceni već popunjeno. Stranke će se, dakle, „tući“ za oko milion i 300.000 glasova neopredeljenih birača.
Podrška sindikata na izborima nije ništa neuobičajeno na srpskoj političkoj sceni, ali sada se prvi put događa da oni pokazuju ambiciju da pregovaraju s partijama o broju poslaničkih mesta koja će njima pripasti. Žele, dakle, direktno učešće u vlasti, verovatno s ciljem da po formiranju vlade trguju „svojim“ poslaničkim mestima i tako utiču na donošenje važnih odluka.
Nije teško pretpostaviti da će poslanička mesta, ukoliko zaista budu pravljeni ovakvi predizborni paktovi sindikata i stranaka, pripasti viđenijim sindikalnim liderima. Poslaničko mesto samo po sebi znači sigurno zaposlenje sa solidnom platom, što može da bude dodatni podsticaj sindikatima da teže ovakvoj vrsti dogovora sa strankama. A tu su i druge prednosti koje poslaničko mesto daje, poput mogućnosti uspostavljanja solidnih veza i slično.
Sindikati će, naravno, tvrditi da sve rade kako bi zaštitili interese radnika i da iskustvo sa srpske političke scene pokazuje da drugog načina za postizanje tog cilja, osim direktnog učešća u vlasti, i nema. To je verovatno tačno, ali je pitanje šta će se uopšte dogoditi sa ionako slabim srpskim sindikalnim pokretom kada se direktno uključi u politiku.
Verovatnoća da će sindikalne centrale na ovaj način uspeti da povrate poverenje radnika čini se u ovom trenutku veoma bledom. Jer, na srpskoj političkoj scenim, na kojoj dominiraju uski stranački interesi a stranačka rukovodstva preuzimaju prerogative izvršne i zakonodavne vlasti, dobre namere propadaju meteorskom brzinom, a sindikati i njihove vođe ni izdaleka nisu osposobljeni za borbu na tom terenu.
O razlozima za najavu ulaska sindikata u politiku, izgledima za uspeh takve inicijative, iskustvima sindikata u drugim zemljama, uticaju izbornog sistema na trgovinu glasovima i drugim pitanjima vezanim za odnose sindikata i političkih partija za portal Novog magazina govore profesor Zoran Stojiljković i direktor CESID-a Marko Blagojević.