Tako je i proslava Božića stigla do 21. veka, šarenolika koliko se samo može zamisliti. Iako hrišćanski praznik, božićnim čarolijama danas ne odolevaju ni drugi vernici ni oni koji veru ne praktikuju. Božić je danas tako i verska proslava i državni praznik, ali i kulturološki i komercijalni fenomen. Već dva veka ljudi širom sveta slave Božić – hrišćani kao dan Hristovog rođenja, a ostali zbog razloga kojih je koliko i samih ljudi. Kada je sve počelo, gde, i zašto – neka su od pitanja na koje istorija, po običaju, ima i čvrste ali i mnoštvo neodređenih odgovora. Izvesno je da je praznik smešten u okvir zimskih paganskih svečanosti koje su se slavile i na hladnom severu ali i mnogo toplijem jugu Evrope. Skandinavci su, recimo, počinjali slavlje u prvoj polovini decembra koje je trajalo duboko u januar. Svi muškarci iz porodice unosili su na dan solsticija u izbe veliki panj, palili ga a onda bi se svi okupili oko vatre i slavili uz jelo i piće sve dok je vatra trajala. A znalo je nekad da potraje i po 12 dana. Bio je to i jedini period kada je bilo svežih zaliha mesa jer su stada klana početkom zime pošto više nije bilo hrane za stoku. Vino i pivo koje je stavljano u bačve mesecima ranije, već je fermentiralo i bilo spremno za piće.
U centralnoj Evropi, u to vreme slavljen je paganski bog Odin. Narod uglavnom na tlu Nemačke bio je preplašen Odinom verujući da on noću leti nebom, nadgleda svoje ljude i onda odlučuje ko će prosperirati a ko biti na gubitku u godini koja dolazi. Mnogi su kako ne bi Odinu zapeli za oko, radije ostajali u kućama, okupljajući se oko porodičnog ognjišta. U Rimu, gde su zime bile mnogo blaže, slavljene su Saturnalije, svetkovine u slavu Saturna, boga poljoprivrede. Od početka nedelje u kojoj je padao solsticij, sledilo je mesec dana čistog hedonizma, uz obilje pića i hrane, a uobičajeni red stvari je preokretan pa su robovi postajali gospodari, seljani su komandovali gradom, škole su zatvarane kako bi svi učestvovali u slavlju. Rimljani su u tom periodu slavili i Juvenaliju, feštu u čast rimske dece kojoj je tada sve bilo dozvoljeno, a sledbenici boga Mitre, 25. decembra slavili su dan Sunca, odnosno dan kada se obdanica produžava, a koji je kasnije car Aurelije proglasio praznikom širom Rimskog carstva. Hrišćanska crkva – tačnije papa Julije I odabrao je kasnije upravo taj dan za dan Hristovog rođenja kako bi, smatraju istoričari, “prisvojio” i zadržao tradiciju paganskog festivala.
Biblija ne pominje datum Hristovog rođenja pa je tako u vreme ranog hrišćanstva glavni praznik bio Uskrs. Tek u 4. veku crkva je uvela proslavu dana rođenja Hrista, čemu su se puritanci oštro protivili pozivajući se upravo na odsustvo tog podatka u Svetoj knjizi. Moć crkve bila je već jača od bunta puritanaca. Prvobitno nazvan Praznik rađanja proširio se najpre do Egipta 432. godine, zatim do kraja 6. veka u Englesku, a dva veka kasnije i do Skandinavije.
Ruska i grčka crkva počele su da slave Hristovo rođenje ali su ostale pri starom kalendaru – a pravoslavno Badnje veče i Božić padali na dva jednako velika katolička praznika, Epifa- niju (6. januar) i Dan tri kralja (7. januar), dan kada su, kako se veruje, tri mudra čoveka konačno našla Hrista u jaslama. Kako se slavlje Božića širilo, crkva je imala sve razloge da veruje da će praznik biti široko prihvaćen ali je vremenom odustala od nametanja načina praznovanja jer je bilo jasno da će svako novi praznik uklopiti u svoju već postojeću tradiciju zimskih svetkovina. Već u Srednjem veku, paganstvo je praktično proterano hrišćanstvom – na Božić su vernici išli u crkvu, a onda slavili u atmosferi nalik karnevalskoj gde se pilo, igralo, ludovalo do besvesti, kada je i sirotinja s pravom tražila od bogatih iće i piće a ovi bi darujući ih verovali da otplaćuju svoje “dugove” društvu.
Rani 17. vek i talas verskih reformi odrazio se i na način proslave Božića u Evropi. Kada je Oliver Kromvel zbacio na kratko monarhiju i zauzeo Englesku sredinom 17. veka, ukinuo je Božić u okviru svojih oslobađajućih reformi od dekadencije u koju je zemlja prethodno upala. Separatisti koji su napustili Englesku u to doba i došli u Ameriku, bili su još ortodoksniji u svojim puritanskim verovanjima od Kromvela, pa Božić nije slavljen u novoj zemlji. U Bostonu je čak zakonom bio zabranjen u periodu od 1659. do 1681. godine i svako ko bi pokazao imalo “božićnog duha” kažnjavan je sa pet tada velikih šilinga. Posle revolucije u Americi, engleski običaju nisu uopšte bili popularni pa tako ni Božić. Jedino je u Džejmstaunu, u Virdžiniji, grupa kolonista od prvog dana slavila ovaj praznik uprkos zabranama, a u okviru celomesečne zimske svetkovine.
Tek 1870. je u Americi konačno Božić ne samo prihvaćen već i proglašen federalnom praznikom. Teško je danas poverovati da su Amerikanci tek krajem 19. veka počeli da slave Božić jer iz današnje perspektive izgleda da ga slave oduvek. Oni su zapravo krajem 19. veka “osmislili” proslavu ovog praznika kakvom je danas znamo – iz karnevalskog pretvorili su ga u porodični praznik kojim dominiraju spokoj i mir. Kako je došlo do tog obrta?
Najzastupljenija verzija kaže da je jedan od najbolje prodavanih pisaca u Americi 19. veka Vošington Irving, napisao seriju priča o proslavi Božića u jednoj plemićkoj engleskoj porodici u kojima je glavni lik, plemić, pozvao sirotinju u svoj dom na praznik. Nasuprot tadašnjoj američkoj realnosti u kojoj je među ova dva društvena sloja vladala ogromna netrpeljivost, u kojoj su bande harale i pustošile gradove, a nezaposlenost bila ogromna, u Irvingovim pričama je sve bilo kao u bajci, a Božić – topao, miran praznik koji okuplja sve ljude bez obzira na njihovo bogatstvo ili društveni status, praznik u kome svi uživaju oživljavajući neke stare običaje… Kako se kasnije ispostavilo, mnoge od tih običaja Irving je izmislio zarad svoje priče, ali oni su svejedno prerasli u božićnu tradiciju i u SAD i u drugim delovima sveta.
Za razliku od Amerikanaca koji vole da svojataju sve što mogu, evropski istoričari kažu da je moderni Božić zapravo viktorijansko otkriće šezdesetih godina 19. veka, upravo iz perioda nakon što je Kromvelova kratkoživeća republika a sa njom i zabrana slavlja ukinuta u Engleskoj i kada je Čarls Dikens objavio sada čuvenu knjigu “Božićne priče” koju su ljudi prosto razgrabili. I tako, svoje zasluge u uspostavljanju i širenju proslave Božića vide svi – Skandinavci, Italijani, Englezi, Amerikanci…Istina je verovatno da je taj danas najslavljeniji praznik u svetu, proizvod stotina godina i sekularnih i verskih tradicija sveta, koje su se mešale, prenosile, dopunjavale, menjale, ali – bespogovorno trajale.