Vladika Lavrentije nije objasnio zašto je odlikovanjem nastavio tamo gde je raniji Peranovićev starešina Artemije stao odbijajući da ga raščini. Država ne objašnjava otkud jednom agronomu i priučenom svešteniku pravo da “leči”.
Uz prećutnu saglasnost vlasti i SPC Peranović je zloupotrebio nevolju teških bolesnika i njihovih očajnih porodica nemoćnih da se bez organizovane društvene pomoći suprotstave teškom zlu bolesti.
“Postoje brojni primeri u razvijenom svetu da su verske zajednice uključene u programe odvikavanja od droge, kao i naknadne rehabilitacije i socijalizacije bivših korisnika, čime se smanjuje mogućnost povratka drogi. Međutim, u slučaju centara Crna Reka i Sretenje očigledno da nije bilo nadzora nadležnih medicinskih i socijalnih službi koje su obavezne da obezbeđuju prava ‘štićenika’ ovakvih institucija”, kaže za Novi magazin socijalni psiholog Jovan Bajford.
On kaže da i državne institucije i crkva moraju da preuzmu odgovornost za nesreću koja se dogodila. “Neophodno je pojačati nadzor celog sektora i regulisati sve privatne i kvazicrkvene institucije koje su uključene u lečenje narkomana. I, što je još važnije, nema sumnje da je intervencija države u ovom slučaju izostala jer je taj centar Sretenje imao veze sa Crkvom. Ta praksa da crkva može da funkcioniše van okvira zakona mora da se promeni”, objašnjava Bajford.
Sociolog religije Mirko Đorđević kaže da “država i crkva de facto nisu odvojene iako de jure jesu”.
“Centri moći u crkvi i državi povezani su odavno i sada kada se manifestovalo na ovako grub način brutalnim ubistvom, a sećate se bilo je i pedofila i svega, svi se prave da su zatečeni. A ne bi trebalo. U slučaju Peranović jednako su zatajile i jednako krive i crkva i država. Ovo je opomena, ali bivalo ih je do sada i bojim se da će se sve opet zataškati proverenim metodama zastarevanja”, kaže Đorđević.
Medicina odavno već nije jedini način lečenja osoba zavisnih od raznih vrsta droge, rekao je episkop jegarski Porfirije i starešina manastira Kovilj objašnjavajući zašto su odlučili da prihvate zavisnike od narkotika i pomognu im u izlečenju, slično kao što godinama rade u okruženju. Program obuhvata uredan život, gotovo vojničke obaveze i međusobno poštovanje, uz molitvu i rad. Stručnu pomoć, po ugovoru, kad zatreba pružaju lekari specijalisti. Batine kao metod su isključene, a kampovi su otvoreni za sve voljne, bez obzira na veroispovest.
Za razliku od šest komuna “Zemlja živih”, svi ostali kampovi SPC su “samonikli”, rade uz znanje i dozvolu crkvenog starešine na čijoj su teritoriji, bez odobrenja, kontrole i stručne pomoći. I Katolička crkva u Srbiji ima Humanitarno-terapijsku zajednicu za pomoć zavisnicima „Hosana”, smeštenu u Starom Žedniku pored Subotice pod vođstvom velečasnog Marinka Stanića, a planira otvaranje još jednog takvog centra u okolini Sombora. I “Hosana” nije isključiva prema pripadnicima drugih konfesija.
Iako preciznih podataka o tome ko sve u Srbiji “leči” i resocijalizuje van zdravstvenog sistema nema, sabiranjem raznih centara i njihovih kapaciteta dolazi se do brojke od oko 800 štićenika. “Alternativno lečenje” uključuje i privatne klinike koje praktikuju metode neprihvatljive za zvaničnu medicinu Srbije. Spas se često traži i van zemlje, najčešće u Rusiji koja svoje čudotvorne tretmane propagira i ovde.
Zajedničko svim ovim modalitetima odvikavanja i resocijalizacije jeste da nisu u nadležnosti Ministarstva zdravlja, pri čemu niko ne zna u čijoj nadležnosti jesu. Tu bi “rupu u zakonu” valjalo hitno popuniti i uključiti ih u Strategiju za borbu protiv narkomanije, koja i sama predviđa kao „neophodno učešće udruženja i cele zajednice“.
“Mislim da u Srbiji ima desetak organizacija koje se bave ovim problemom, a najpoznatije su Duga, Reto, Raskršće, Zemlja živih, Remar. U nekim zemljama su slični rehabilitacioni centri dobili status terapeutskih zajednica. Mi u Izlasku smo svi volonteri, nemamo čak ni svoje prostorije i voleli bismo da imamo podršku i bolju saradnju sa državnim institucijama. Mislim da država nema dobar odnos prema ovom problemu, a narkomanija je u Srbiji veliki problem”, kaže Vladimir Mirkov iz organizacije Izlazak.
a jbt je l mora da ga ubije ako se drogira? nek ide u zatvor malo, da njega tuku..
ti verovatno nikad nisi video narkomana kad tako govoris?!
Ono sto svakoga iole normalnog ne moze a da ne fascinira je nepodnosljiva lakoca kojom sada svi peru ruke i odricu se “oca” Barnislava. Kada je pre tri godine o svemu nadugacko i nasiroko pricano svi su se od SPC pa do drzave pravili blesavi, i kao sto kod nas obicno biva tek kad neko plati glavom njihov nemar i nezainteresovanost pokrene se lavina. Naravno mnogi ce se naci pametni pa okriviti roditelje zbog toga sto su svoju zabludelu decu poveravali na brigu i staranje “ocu” Branislavu i pri tom nisu stedeli novca. AMedjutim ko je imao dodira sa narkomanima i narkomanijom u svom bliskom okruzenju sve to moze da shvati, jer slicno kanceru, tu se ne biraju sredstva za izlecenje i ne zale novci, sto je “ocu” Branislavu savrseno jasno pa je samo dobro unovcio tudju nesrecu. Nazalost s obzirom na to da je na njegov “rad” gledano blagonaklono i da nije imao nikakvih problema da se iz Crne reke preseli u Lesnicu, verovatno su se o tudju nesrecu jos mnogi ovajdili i tu treba traziti poentu cele price. A “otac” Branislav je samo kamicak u mozaiku nase sveopste hipokrizije.