Od ove godine, sećanje na 17. mart 2004. godine biće deo programa obeležavanja godišnjica istorijskih događaja i prvi čas u svim školama u Srbiji počinje podsećanjem na taj tragični događaj.
“Naša želja je da se naša deca u Beogradu, ali i u drugim delovima Srbije, sećaju ovako teških događaja i da ostanu u vezi sa vršnjacima na Kosovu i Metohiji”, rekao je Ðurić novinarima nakon školskog časa.
Kako je istakao, “samo sećanje i solidarnost mogu da nas dovedu do toga da neko od njih jednog dana u Visokim Dečanima upali sveće slobode koje je carica Milica ostavila u amanet i koje se tu čuvaju”.
On je dodao da je kultura sećanja sastavni deo kulture i civilizacije svakog evropskog naroda, a da je malo takvih naroda koji su u svojoj istoriji doživeli takvu vrstu tragedije i patnje, kakvu je doživeo srpski narod.
“Mi ne želimo da se to ikada ponovi, a da se to ne bi ponovilo moramo da sačuvamo sećanje na uzroke, kao i da pozovemo na odgovornost krivce za 17. mart”, poručio je Ðurić ističući i da za to još niko nije kažnjen.
Ministar za rad, zapošljavanje, boračka i socijalna pitanja Aleksandar Vulin rekao je da je 17. mart 2004. godine sve počelo jednom velikom laži – da Srbi puštaju pse na albansku decu i da je ta laž bila povod, koji niko do sada nije demontovao.
“Niko nikada nije priznao da je sve to bila strašna laž. Pogrom na Kosovu i Metohiji se nije desio jer su ga Srbi izazvali”, podvukao je Vulin i dodao da nikada nije kasno da se prizna istina.
Vulin, koji je bivši direktor Kancelarije za Kosovo i Metohiji, rekao je i da bi, kada bi se našli krivci i kada bi bili kažnjeni, imalo nade za svako ljudsko biće na Kosovu i Metohiji.
Prema njegovim rečima, ovo je prvi put da se martovsko nasilje nad Srbima na Kosovu i Metohiji obeležava kao deo državnog ceremonijala i da će tako ostati.
Vulin je istakao i da se to nikada neće zaboraviti i da deca o tome treba da uče, kao i da se to nijednoj naciji nikada ne sme dogoditi.
Na času sedmog razreda kojem su prisustvovali, Ðurić i Vulin su pitali učenike da li znaju šta se dogodilo 17. marta 2004. godine, da li su ikada bili na Kosovu i Metohiji, da li bi voleli da odu tamo, da li poznaju nekoga sa KiM…
Ðaci su imali priliku i da vide film o martovskom pogromu, a istakli su da su im najpotresnije slike kada su Albanci lomili krstove na srpskim crkvama jer su time “pokušali da nas izbrišu, kao da nikada nismo bili na Kosovu i Metohiji”.