On u intervjuu za Novi magazin navodi da se više mislilo na određeno bezvlašće, nemogućnost da Beograd kontroliše ono što se dešava na severu Kosova, što se na kraju pokazalo kroz izjave, sastanke i zaključke pojedinih lidera kosovskih Srba povodom pregovora. “Bila je to i poruka da se prestane sa pričama o podeli Kosova”.
Šta to Srbija može uraditi diplomatski što bi joj omogućilo istovremeno dobijanje kandidature za EU i zaštitu vitalnih interesa, pre svega stanovništva na KiM?
Realističan cilj srpske politike na Kosovu je dobijanje autonomije za sever. Jedna od mogućnosti je modifikacija Ahtisarijevog plana, uključujući i promenu imena, pošto taj plan nije bio prihvatljiv za Srbiju na veoma čvrst način.
Pitanje je da li srpska strana, zbog unutrašnjepolitičkih pitanja, može to da formuliše kao svoj pravi cilj. Tako i tumačim maglu koja se digla posle posete Angele Merkel i izbegavanje da se to formuliše kao realistična mogućnost.
Sigurno je da niko u doglednoj, a verovatno i u dalekoj budućnosti neće od Srbije tražiti da prizna nezavisnost Kosovo. Zna se, međutim, da je neophodno stvoriti atmosferu u kojoj postoji normalan život, kao prema modelu dve Nemačke koji je svojevremeno predlagao Išinger ili prema modelu južnog Tirola ili nekom nekom drugom koji postoji za manjinske zajednice.
Kad se govori o Išingerovom predlogu ili Ahtisarijevom planu plus, kako ga još zovu, šta vaše diplomatsko iskustvo kaže, može li ga i kako Srbija prihvatiti?
Zadatak političke elite u Srbiji jeste da postepeno dođe do rešenja koje bi prvo zaživelo na terenu, pa bi se stavilo u neku formu i na kraju dobilo državni legitimitet. Pregovori korak po korak dobar su pristup, a za to je potrebno mnogo strpljenja, s jedne strane, a sa druge da Srbija na terenu dobije nešto konkretno.
(Kompletan tekst u štampanom izdanju)