Ukupna vrednost ukradenih umetničkih dela na godišnjem nivou kreće se od 1,25 pa pet milijardi evra godišnje. Reč je o kriminalitetu novijeg datuma, koji se razvio od sredine osamdesetih godina, kada su za organizovani kriminal postali profitabilni poslovi sa preprodajom ukradenih i falsifikovanjem umetničkih dela.
Razlog za interesovanje organizovanog kriminala za umetnost ležao je i u tome što umetnički predmeti nisu prioriteti službi bezbednosti i vlada, koje su orijentisane na borbu protiv droge i terorizma, trgovine ljudima, pranja novca.
Zlatko Nikolić, kriminolog, kaže za Danas da je u bazi podataka Interpola evidentirano oko 30.000 ukradenih umetničkih dela širom sveta. On objašnjava da slike ukradene iz muzeja ili privatnih kolekcija ne mogu biti prodate na aukcijama, pa se one najčešće koriste radi preprodaje.
Srbija je u tom slučaju najčešće tranzitna zemlja. Na primer, pronađena slika Pola Sezana procenjena je na vrednost od sto miliona evra. Neko iz Srbije ko zna da je slika ukradena i koja je njena stvarna vrednost, može da je kupi po znatno nižoj ceni, a da je onda preproda po znatno većoj, opet drugoj osobi, koja će se iskoristiti u iste svrhe, objašnjava Nikolić. On dodaje da slike kupljene na taj način u Srbiji najčešće završavaju na tržištu zemalja Zapadne Evrope.
Prema zaključcima Asocijacije za istraživanje kriminaliteta iz Rima, kolekcionari su najčešće i naručioci krađa. Medu izvršiocima moguće je naći i osobe iz uglednih profesija – istoričare umetnosti, restauratore i slično, a njihova uloga je uglavnom da budu preprodavci i posrednici koji olakšavaju kupoprodaju zahvaljujući svom znanju.
Zanimljivo je što kriminolozi ističu da ilegalna trgovina umetničkim delima nije slučajno prisutna u zemljama u tranziciji. Nastajanjem novih elita posle pada socijalizma, steklo se puno novca koji treba da se opere, a kupovina umetnina najbolji je način da se to obavi, a i unosan je posao. Međutim, i u razvijenim zemljama, sa kriminalnim organizacijama mafijaškog tipa, umetnička dela su potrebna za potkupljivanje političara i državnih činovnika.
Svojevremeno, kada je krajem 2008. mermerna skulptura „Portret devojčice“, delo vajara Antuna Augustinčića, zaplenjena na graničnom prelazu Batrovci prilikom iznošenja iz Srbije, Goran Vukosavljević, koordinator u Odeljenju za suzbijanje kriminala Uprave Carina, objasnio je da postoji priručnik za carinike kada je u pitanju šverc umetnina.
Uprava carina je izdala priručnik za carinike, koji predstavlja uputstvo za prepoznavanje i procenjivanje antikviteta. Svi radnici su upoznati sa onim što može biti predmet krijumčarenja i u svakoj nejasnoj situaciji mogu da potraže pomoć u tom priručniku, naveo je Vukosavljević.
Mile Novaković, bivši načelnik Uprave kriminalističke policije MUP-a Srbije, kaže za Danas da često ni kradljivci slika nisu svesni vrednosti slike koju su ukrali, posle čega imaju problem sa njenom prodajom, jer većina kolekcionara i galerija odbija da kupi tu sliku.
Retko ko želi da kupi sliku koju kasnije ne može da izloži nigde u svojoj kući ili galeriji, zbog toga što zna da je ona ukradena, ukazuje Novaković. On dodaje da je „mnogo unosniji biznis“ u našoj zemlji prodaja falsifikovanih slika najpoznatijih svetskih autora.
Prema njegovim rečima, slučaj pronalaženja ukradene Sezanove slike „Dečak u crvenom prsluku“ najviše liči na „policijsku kupovinu“.
Galeriji ili kolekcionaru kome je stalo da se slika vrati pregovara i daje novac za otkup, a nakon toga se poziva policija koja uhapsi počinioce, objašnjava Novaković.
Slikar Uroš Đurić kaže za Danas da pravi kolekcionari svoje slike najčešće kupuju na aukcijama, gde se zna i prava cena slika, kao i njeno poreklo, i da u Srbiji ima jako malo kolekcionara koji bi kupili ukradenu sliku Pola Sezana.
U Srbiji postoje dva profila kolekcionara – i jedni i drugi se bave savremenom umetnošću sa ovih područja. Najveći broj je onih „klišiziranih“ kolekcionara, koji se bave umetnošću prve polovine 20. veka, a drugi, kojih je svega dvoje-troje, bave se kolekcionarstvom umetničkih dela od šezdesetih godina pa naovamo. Siguran sam da onaj ko bi kupio ukradenu sliku Pola Sezana ne dolazi iz sveta kolekcionarstva, već je poznatiji, da tako kažem, „u sivoj zoni“ i na taj način želi da pokaže svoj status, ukazuje Đurić.