Teror lošeg vaspitanja

Usprotivivši se maglovitim tumačenjima odgovornosti za sve veće probleme koje savremena društva imaju sa maloletnicima, Arik Sigman, ugledni britanski psiholog i biolog, svojevremeno i izveštač Evropskog parlamenta o problemima mladih, analizarao je štete proizvedene modelom popustljivog vaspitanja. U knjizi „Razmažena generacija“ koju je objavio Psihopolis, Sigman ukazuje da je preovlađujući stil koji insistira na pokazivanju ljubavi, a izbegavanju disciplinovanja dece, proizveo strašne posledice, upirući prstom u najodgovornije – roditelje.

Koren problema otkriva u urušavanju autoriteta roditelja i odraslih. Rezultat je, kako definiše – to da nam decu kvare dobronamerne neznalice, da je TV postao treći roditelj, da je nepotrebno podignuta ogromna halabuka u vezi sa kažnjavanjem dece, a da je preveliko popuštanje deci izraslo u patološko vaspitanje.

U Srbiji se ovaj problem ilustruje time da tinejdežeri „društveni život“ počinju iza 23 sata, kući se vraćaju u zoru, do 16. godine su iskusili marihuanu i sedative, više puta se opijali, te samo u Beogradu više od 4.000 srednjoškolaca odustaje od školovanja ili ponavlja razred. O tučama i ozbiljnim prestupima statistike su sve poraznije. Paradoksalno, ali usred takvog stanja roditeljima država dodatno oduzima mogućnost kontrole jer se planira usvajanje novih zakona koji decu izjednačavaju sa odraslima, prepuštajući im da već od 15. godine sami odlučuju o lečenju ili trudnoći.

Psiholozi skloni drugačijem promišljanju o uzrocima problema često nemaju prostora da izraze svoj stav. A on, ukratko, glasi – roditelji čine suštinske greške u vaspitavanju dece dajući im prerano mnogo prava, previše im je dopušteno dok se od njih premalo traži, deca sve više postavljaju granice, pitaju se i odlučuju, sve je podređenjo njihovom htenju i željama…

„Klanjanje omladinskoj kulturi ne samo da je izdaja naših vrednosti, već je veoma štetno po decu. U svetu koji se sve brže razvija stariji su oličenje kontinuiteta i sigurnosti. Lišiti decu toga je sebično i kratkovido“, izričit je Arik Sigman.

Psihoterapeut dr Zoran Milivojević, koji je sa slovenačkim kolegama potpisao u regionu veoma čitano štivo „Mala knjiga za velike roditelje – priručnik o vaspitanju“, kaže da je, nažalost, već nekoliko generacija prilično oštećeno time što su brojni roditelja zaboravili svoj glavni zadatak: da pripreme decu za samostalni život.

„Roditelji su tu da dete kontrolišu i usmeravaju. Sve što roditelj radi dete upija i to postaje deo njegove psihe. Kakvi su roditelji prema detetu, takvo ono postaje kasnije prema sebi i drugima. Ako su bili prestrogi, onda se dete razvija u osobu koja je prestroga. Ali ako su roditelji nemoćni, popustljivi, dete se razvija u osobu koja nije u stanju da se kontroliše, nema disciplinu, ne istrajava u onome što radi. Zato imamo generaciju razmažene i prezaštićene dece koji misle da je smisao života da budu srećni, a da je zadatak drugih da im ugađaju. Sve je to posledica pogrešnog načina vaspitanja koje se i dalje glorifikuje. Zato je važno da ljudi shvate da ima sve više stručnjaka koji upozoravaju da idemo pogrešnim putem, da kvarimo vlastitu decu“, tvrdi Milivojević.

Česte susrete sa ovakvim situacijama imaju i u savetovalištu www.onlajnpsiholog.com. Psiholog Bojana Obradović navodi da je praksa potvrdila da „previše ljubavi upropašćava decu“, te da su se tačnim pokazali naslov i podnaslov knjige:

„Nažalost, oni donekle oslikavaju stanje i u našoj zemlji. Autor jasno razlikuje ljubav i vaspitanje, što roditelji često poistovećuju, pa kada ne pruže detetu sve što traži osećaju grižu savesti. Kada osoba ne razlikuje ova dva pojma, onda ne može ni da postavi granice, niti da vaspita dete jer je u stalnom strahu. Sve to utiče na to kakva će ličnost dete postati i kako će se ponašati. Roditelji nam se javljaju zbog različitih problema, ali najčešće kada postanu ozbiljni, zbog zapostavljanja škole, korišćenja psihoaktivnih supstanci i alkohola, nasilja…“

Jedno od Sigmanovih upozorenja odnosi se na besmislenost pokušaja roditelja da s decom grade odnos „najboljih prijatelja“.

„Neophodne su jasne granice i definisane uloge. Roditelj ne znači najbolji prijatelj. Šta više, praksa pokazuju da neki od njih uspevaju u tome, ali onda imate decu koja to ne mogu da izdrže. Najčešće čujemo od dece da ne mogu i ne žele da budu najbolji prijatelji svojim roditeljima i da ih slušaju o stvarima za koje smatraju da nije njihovo, ili im je veoma neprijatno što roditelji žele da budu „kul“ i otvoreno pričaju s njima o svemu. Roditelji usmeravaju dete, vole ga i prihvataju, dopuštaju mu da sazreva, ali prijateljske odnose dete razvija sa vršnjacima“, objašnjava Bojana Obradović.

Kao dokaz tvrdnji da je neophodno povratiti roditeljski autoritet Sigman navodi rezultat opsežnog istraživanje koje je 2009. obavio Britanski institut za obrazovanje na uzorku od 12.500 porodica. Zaključak je nedvosmislen: Deca koja imaju autoritativne roditelje – koji jednako pružaju ljubav i zahtevaju disciplinu – mnogo su kompetenija u svim uzrastima, predškolskom, školskom i u periodu adolescencije.

„Detetu se mora biti roditelj, a ne prijatelj, jer prijatelj nema zadatak da podiže i štiti, niti da postavlja granice. Biti prijatelj deci je način da se izbegne konflikt, odgovornost i bol roditeljstva. Srozavajući svoj autorite u pokušajima da bude drug, roditelj će kod dece izazvati nesigurnost umesto da predstavljaju utočište. Sve ispod toga je ugađanje sebi, a rezultat su razmažena deca“, piše Sigman.

Bojana Obradović navodi i ovdašnje okolnosti: „Kao narod smo specifični po tome što porodici dajemo veliki značaj, deca kasno odlaze od kuće, puno se ulaže i očekuje od međusobnih odnosa. Naša deca mnogo manje putuju od dece iz drugih zemalja, ređe odlaze na studije u inostranstvo, kasnije se osamostaljuju, a sve to utiče na izgradnju ličnosti. Neretko se u teškoj društvenoj situaciji nalazi opravdanje za popustljivost što je pogrešno, jer nema savršenog društva. A nismo ni jedina zemlja koja prolazi kroz krize i teške periode“.

Obrazac neodgovornog vaspitnog modela je univerzalan. Psiholozi kažu da se savremena društva razlikuju samo u procentima roditelja zahvaćenih „epidemijom popustljivog vaspitanja“. U Srbiji oko 30 odsto majki i očeva misli da „ne smeš“ i „moraš“ kod dece izaziva traumu i čini ih nesrećnim, te odustaju od disciplinovanja.