I u široj javnosti poodavno se uvrežilo uverenje da su maligne bolesti, među laički neupućenima poznate pod sintetičkim nazivom rak, oblik hipertrofičnog i destruktivnog rasta pojedinih tkiva u ljudskom organizmu, sa teškim posledicama ne samo po tkivo gde nastaju nego i u mnogim drugim delovima organizma. Nešto analogno javlja se i u pojedinim delovima društva, kao i u društvu u celini, a ispoljava se kroz nekontrolisani i neodmereni porast moći pojedinih društvenih grupa, užih klanova, pa čak i na nivou politički nezdravo osnaženih pojedinaca. Rast takvih neravnomernosti u političkoj, pa tako i u društvenoj moći velika je opasnost i težak rizik za društvo i njegove razvojne perspektive ne samo u bližoj nego i u daljoj budućnosti. Te opasnosti bili su svesni i mudri stari Grci koji su imali instituciju časnog progonstva pod nazivom ostrakizam. Ovo progonstvo zasnivalo se na uverenju da su preterano ojačani pojedinci i njihove grupe, čak i kad su osnove takvog rasta legitimne, opasni po širu zajednicu i kao da su bili praćeni rečima: prijatelju, suviše si dobar za nas, suviše jak i moćan da bismo mogli da te podnesemo bez većih troškova, svojom moći i odgovarajućim delovanjem ti narušavaš neke mikrosocijalne ravnoteže bez kojih društvo ne može normalno da funkcioniše.
2. Društveni rizici hipertrofiranja i neobuzdane preraspodele političke moći
Činjenicu da uže grupe mogu silno da ojačaju, i da suvereno zavladaju nad preovlađujućom većinom, dobro je u svoje vreme uočio i Lenjin. Poznate su njegove reči „Dajte mi partiju, prevrnuću Rusiju“. Oktobarska revolucija koja je usledila nakon toga potvrdila je in vivo istinitost njegovih reči. Rusija je tako temeljno prevrnuta da se posledice tog velikog društvenog udara osećaju i dan-danas.
Demokratija je u Srbiji u neku ruku inaugurisana a da prethodno za nju nisu bili obezbeđeni nezaobilazni institucionalni preduslovi. Skromne tekovine u prekratkom periodu razvoja građanskog društva korenito su zbrisane tokom socijalističke revolucije i potonjih razvojnih procesa koji su iz nje proistekli. Devedesetih godina prošlog veka Srbija se našla u položaju da demokratske procese razvija u jednoj beznadežnoj institucionalnoj pustoši. Prava institucionalna osnova za delotvoran i održiv razvoj demokratije sastoji se u institucionalnoj nadgradnji koja je neprikosnovena i obavezujuća za sve političke i društvene aktere. U odsustvu takvih institucionalnih zaštitnih mehanizama široko rasuti politički procesi gotovo neibežno generišu teška izopačavanja u mnogim segmentima društvenog bića, a i u društvu kao celini. Ne bi se smelo nijednog trenutka zaboraviti da smo u položaju da demokratiju gradimo u okolnostima koje su joj krajnje nenaklonjene.
3. Teško savladive prepreke pred arhitektima demokratskog uređenja
Teškoće i smetnje sa kojima valja računati u neizvesnom i teškom procesu obnove demokratije brojne su i ogromne. Toliko su uočljive i očigledne da je njihovo nabrajanje na samoj granici trivijalnosti. Sve su one rezultat jednog nihilističkog odnosa prema vladavini prava i zakonima kao formalizovanom obliku njene realizacije. I ovde se nameće misao o tome kako je tokom tzv. socijalističke izgradnje zemlja išla nepokolebljivo trajektorijom koja bi mogla da se nazove lenjinskim putem. Ostala je poznata i mnogo puta isticana Lenjinova izreka da se valjda nećemo držati zakona kao pijan plota. Ta je izreka delovala sablažnjivo i u vreme kada je artikulisana, a iz današnje perspektive deluje kao izraz svesti prašumskog poludivljaka koji opstaje na sakupljačkoj privredi i kreće se sa grane na granu zajedno sa drugim čovekolikim bićima. I u ono vreme, pa i mnogo pre toga, bilo je jasno da bez zakona kao instrumenta vladavine prava ne može biti civilizovanog opstanka pa ni demokratskog usaglašavanja društvenih interesa. To što Lenjin nije shvatao početkom XX veka stari Rimljani su dobro shvatili par hiljada godina pre njega. Čak je i danas zadivljujuća prastara sentencija Omnes legum servi sumus ut liberi esse possumus („Svi smo robovi zakona da bismo mogli biti slobodni“). Zakon je garancija građanskih vrednosti i ljudskih sloboda, a bez tih činilaca demokratija je nezamisliva.
4. Specifičnosti socijalne patologije u Srbiji
Srbija se nažalost toliko udaljila od nečega što je moglo da deluje kao demokratski uzor da se sama ta udaljenost mora protumačiti kao velika prepreka u predstojećoj rekonstrukciji demokratije. Naime, stavljajući ceo institucionalni poredak pod svoju arbitrarnu kontrolu vlast je Srbiju beznadežno udaljila čak i od kakvog privida demokratskog poretka. Ona je sve one institucije koje su morale biti osnova, oslonac i kostur demokratije stavila pod svoju kontrolu. A zakoni koji se ne primenjuju ili se čak selektivno primenjuju kreiraju društvene nepravde, a možda i nepovoljniji opšti društveni ambijent i od samog bezakonja. Vlast je pod svoju kontrolu stavila ogromnu masu privrednih resursa, medijskih tokova i sredstava prinude da se može govoriti o dominaciji nad svekolikim ostatkom društva i o eksploatatorskom odnosu između držalaca političke moći i pripadnika svih ostalih društvenih stratuma. Marks je pojam eksploatacije uveo na liniji odnosa između kapitalističkih preduzetnika i zaposlenih radnika, što je mestimično moglo i da sadrži neke elemente izrabljivanja. No, prava ekploatacija se javlja u društvenim odnosima koji se zasnivaju na političkoj moći i odgovarajućoj prinudi. Kapitalistički eksploatator je svoj tu i tamo veliki dohodak ostvarivao na bazi tehnoloških inovacija i organizacionih unapređenja, tako da je u izvesnom smislu, poput Boga, ekonomske vrednosti stvarao ex nihilo. Od preduzetnički iniciranog i kreiranog dohotka koristi su imali široki stratumi društva, a na duži rok i društva u celini. To evidentno nije slučaj sa političko-birokratskom eksploatacijom koja se temelji na prisilnoj preraspodeli dohotka i bogaćenju jednih po cenu siromašenja drugih.
5. Ograničenja u procesu demokratskog preobražaja i odblesci svetla na kraju tunela
Težina zadatka na koji će se svesti predstojeći demokratski preporod najbolje se vidi po tome koliko je aktuelna vlast uspela da akumulira različita sredstva moći: ekonomske resurse, medijske kapacitete i neopravdano hipertrofirana sredstva prinude. Njeno destruktivno delovanje dobro se vidi po njenim obrascima ponašanja i brojnim akcijama: nekažnjiva pritvaranja bez prav(n)ih osnova i hladnokrvno otpuštanje onih koji su bili neopravdano pritvoreni a oslobođeni bez ikakve odštete. Šta tek reći o izbornim manipulacijama kao što su „izborni turizam“, bugarski vozovi, pa i otvorene podvale koje su donedavno predstavljale manje ili više prikrivene krađe a sad su prerasle u otvorene otimačine. Čudni su ti ljudi ukopani u vlast i čvrsto prikovani za nju: Boga se ne boje, a ljudi se ne stide.
To su tek neki od razloga zbog kojih put oslobođenja od ovog internog nacionalnog porobljavanja mora da bude dug i trnovit. On se sastoji od većeg broja etapa u kojima presudne uloge odigravaju različite grupe aktera. Uz sve defekte političkog sistema i odgovarajuće prakse, društvo je opterećeno i jednom strukturno uslovljenom deformacijom društvene percepcije političkih promena. Na putu demokratske emancipacije očigledno ima veći broj etapa, ali one nažalost nisu jednako vidljive. Na pravi način je vidljiva samo finalna etapa, politički epilog koji donosi očiglednu demokratsku transformaciju. Tako se lako može dogoditi da neki akteri uz veliki angažman i efikasnu organizaciju uspešno savladaju neke izazovne, duge i teške ranije etape dugog puta ka demokratiji a da to ne bude dovoljno vidljivo. Treba ponoviti: vidljiva je samo završna faza koja se sastoji u rušenju aktuelnog poretka i dalekosežnoj preobrazbi vlasti. To je kontekst u kome su studentski protesti doneli najveći napredak na putu ka demokratiji, a nisu sagledani u punom svetlu niti na odgovarajući način ocenjeni i pored toga što su propraćeni neviđenom podrškom i u svim delovima društva pribavili ogroman ugled. Skeptične konstatacije kako ipak nisu doneli promenu vlasti – očito nisu opravdane. Uz sve rizike i hazardne obrte, i u politici se dešavaju pozitivni preokreti koji strukturno preobraćuju zatečenu, kako se percipira bezizglednu situaciju. Neočekivano i srećno produkovali su svojevrsnu kulturnu revoluciju koja generiše nove tendencije i kao da otvara obzorja u kojima bi moglo da bude što biti ne može.