Tanja Miščević: Nema jednog aršina za sve sudbine (VIDEO)

*Podeljeno je mišljenje u javnosti o tome idemo li mi dobro i brzo ka EU i šta je najvažnije u tom priključivanju. Neću vas pitati za datume otvaranja poglavlja, već šta smatrate najvažnijim u tom procesu?

Hajde, ipak, prvo da odgovorim na to nepostavljeno pitanje. Ne znam da li ćemo do kraja godine dobiti priliku da otvorimo neka poglavlja, ali znam da ćemo biti tehnički spremni. Zašto to naglašavam? Zato što se tehnički posao radi veoma dobro, prati ga i usvajanje zakona i strategija, idemo korak po korak i to je veoma značajno za skrininge.

Šta je najznačajnije u procesu evropskih integracija? Rekla bih da je u ovoj fazi potrebno da razumemo gde smo i gde idemo, da imamo jasan strateški pravac kretanja. Nedvosmisleno, naš pravac jeste članstvo u EU, ali šta mi hoćemo od tog članstva. E, tu ima razmimoilaženja. Ako pitate građane oni će reći bolji život, sigurnije zaposlenje, veće plate i to jeste nešto što objektivno treba očekivati od priključenja EU. Ali ne sutradan, već u momentu kada se kao članica u potpunosti snađemo.

Za mene je najvažniji proces evropeizacije Srbije, prihvatanje modela koji postoje u razvijenim evropskim demokratskim društvima, stvaranje institucionalne strukture koja je sigurna i stabilna da izdrži situaciju šest meseci bez vlade, kao Belgija, ili izbore svake godine, kao što je to slučaj u mnogim zemljama. To insistiranje na strukturi, izgradnji sistema važno je zato što je on zaštita za najveći broj nas. Bez strukture i stabilnih demokratskih institucija imate lov u mutnom, a to pogoduje smo manjem društvenom sloju. Takvi su se i devedesetih bolje snašli nego ostali ljudi. U izgrađenom sistemu i strukturama obični ljudi, srednji sloj, imaju najbolju zaštitu.

*Hoćete da kažete da institucije bez potresa i voluntarizma mogu preživeti promenu vlasti?

Apsolutno. Država nastavlja da funkcioniše bez obzira na to kakve unutrašnje političke nesuglasice postoje i funkcioniše na standardima parlamentarne demokratije. Mi smo parlamentarna država. Rekla bih da to nije teško ostvariti; niti smo prvi, niti smo najgori đaci, negde smo na pola puta. Izašli smo iz onoga što je bila nesigurnost devedesetih i nesigurnost u nekim kasnijim periodima i već duže vreme gazimo ka prihvatanju tih standarda. Da smo ih prihvatili u celosti ne bismo pregovarali o članstvu. Ali, vidimo ih, shvatamo da su važni i nekako dobri za nas, da te evropske vrednosti jesu naše vrednosti ili možda je bolje da kažem da su u našem interesu.

Jedna vrednost je solidarnost; u mom interesu, u svačijem interesu je da solidarnost postane vrednost u društvu. Da li je to novina za nas? Pa, znate, ja sam odrasla u društvu u kojem je solidarnost bila vrednost, u mom detinjstvu i ranoj mladosti to je bilo opšte prihvaćeno pravilo, nismo mi daleko od svega toga.

*Mislite li da je građanima jasno da je izgradnja institucija najvažnija, jasna podela na grane vlasti, eliminacija političkog voluntarizma, da je to temelj zdravog društva?

Nisam najsigurnija da su svesni u smislu podele vlasti na zakonodavnu, izvršnu i sudsku, vrednosti evropskih demokratija sa parlamentarnim obeležjima, ne idemo tako duboko u razumevanje stvari. Ali, sasvim sam sigurna, a to pokazuju i istraživanja javnog mnjenja, da su građani svesni potrebe reformi. Za EU je 50 odsto građana, taj broj varira, ali konstantno 64 odsto građana kaže da je za reforme, što znači da ljudi osećaju potrebu da se nešto menja, potrebu da se menjamo.

Nedavno sam videla istraživanje, čini mi se Ninamedije, da se građani Srbije u ogromnom procentu osećaju državljanima Srbije, ali sledeće na lestvici sa, za mene neverovatnih, 48 odsto je osećanje da su Evropljani. Pripadanje evropskom prostoru postalo je važnije od lokalnog i regionalnog.

*A kako biste odgovorili onima koji su protiv i tvrde da ćemo ulaskom u EU ostati bez nacionalnog identiteta i odreći se suvereniteta?

Termin suverenost države mi još posmatramo kao Bodenovo definisanje – suverena država je ona koja ima teritoriju, stanovništvo i vlast koja ničim nije ograničena. Od te definicije iz XVII veka stvari su se promenile; promenile su se mnogo od perioda hladnog rata. Poenta je u tome što je suverenost ostala ista, ali je fleksibilnija, pokazuje se i time da se suvereno odričete dela nadležnosti, zato što je to ekonomski isplativije. To je suština evropskih integracija.

Kad su Nemačka i Francuska krenule da prave Evropsku zajednicu shvatile su da im se i zbog mira, bezbednosti, ali i ekonomije i energetike, više isplati da proizvodnju uglja stave pod zajedničku kontrolu. Ne Berlin, ne Pariz, nego Brisel kontroliše proizvodnju uglja i čelika. Time su uradili moćnu stvar, smanjili su troškove administracije i proizvodnje, smanjili mogućnost sukoba na tom prostoru koji je uvek bio predmet borbi. Ima mnogo oblasti u kojima države shvataju da je bolje i jeftinije ako neko nešto radi u njihovom interesu, to je poenta međunarodnog organizovanja.

U EU je dogovor država i prenos ovlašćenja toliko širok da se kreće od proizvodnje uglja i čelika do zajedničke spoljne i bezbednosne politike, na različite načine. Kod trgovinske politike nema pitanja, zna se ko potpisuje ugovore u ime EU; za spoljnu i bezbednosnu politiku to čini svaka država posebno, ali tražeći zajednički imenitelj.

Svi koji kažu da ulaskom u EU Srbija gubi ono što jeste, koriste lako oboriv argument. Da li se Nemci manje osećaju Nemcima zato što su u EU ili Hrvati manje Hrvatima? Ne. Pa, ćirilica je već evropsko pismo, uneli su je Bugari, a mi ćemo dodati specifičnost. Neke od tradicionalnih stvari biće zaštićene geografskom oznakom porekla, kao šljivovica koja je već tako definisana.

Uvek će biti evroskeptika i to je u redu, dobro je da ljudi nude različite poglede, ali moramo shvatiti da mi nemamo alternativu. Ako kažemo „ne“ EU, nema odgovora ka čemu idemo, šta nam je uzor, a neophodan nam je reper za sve reforme.

*Šta će nam biti najteže na tom putu?

Ako ostavimo po strani političke izazove, pravosuđe. Nije ni čudo, Bugarska i Rumunija još imaju taj korektivni mehanizam kontrole, praćenje od momenta kad su ušli u EU. Sa Hrvatskom to nije slučaj zato što situacija u pravosuđu kod njih nije bila tako teška.

Pravosuđe je problematično zato što nemate jasan standard, imate dobre i preporučene prakse, a država bira model koji joj tradicionalno najviše odgovara ili koji smatra najboljim. Veliki je problem, posebno za države koje su izašle iz socijalizma, što sve moraju iznova graditi, uključujući svest o vladavini prava.

Činjenica je da ljudi ne znaju koja su njihova prava. Nedavno sam imala jednu interesantnu raspravu, ljudi ne shvataju da policajac ne sme da vam se obraća sa ti; on je službeno lice, ali niste zajedno čuvali ovce. Ljudi moraju shvatiti da imaju prava i da ta prava svi moraju da poštuju i štite.

Pitanje je i odgovornost nosilaca sudijskih i pravosudnih funkcija. Mnogo se govori o tome da se boljim ustavom i zakonima mora garantovati nezavisnost sudstva, ali ona nije moguća bez svesti o odgovornosti. Imamo li mi tu svest danas? Mislim da ne i ona se mora graditi. Dobijamo veliku pomoć od kolega iz Italije, Švedske, Britanije u učenju sudija i tužilaca šta znači njihova nezavisnost i kako se štiti, šta je odgovornost i šta nosi. To je teška reforma, jer su uvek najteže one koje uključuju promenu svesti svih nas. Tu odmah treba uključiti i reformu javne uprave, koja je podjednako teška.

*Gde smo konkretno u reformi pravosuđa? Mnogo je primedaba.

Jeste, i biće ih, da smo dovoljno daleko odmakli ne bismo pregovarali o poglavlju 23. Ali, znamo gde nismo dobri. Veoma je važno postaviti zakonodavni okvir za pravosuđe, izmeniti ustav, mada to nije uslov za otvaranje poglavlja 23, ali u jednom momentu to ćemo morati da učinimo zbog dodatne zaštite pravosuđa. Ministarstvo pravde već radi na tome, a kada se pokažu i druge potrebe, zajedno ćemo predložiti ustavne promene. Prošlog meseca je usvojeno osam zakona, oni prate Strategiju i Akcioni plan Strategije za reformu pravosuđa do 2018, ali ostalo je još pitanja, kao što su Visoki savet sudstva i Veće tužilaca, besplatna pravna pomoć… Svi ti elementi već postoje u Strategiji, a dodatno smo kroz skrining utvrdili standarde i šta još treba uraditi.

Odmakli smo se od početka, ali primena je najvažnija, a tu smo slabi. Nama je sprovođenje zakona uvek bilo najmanje važno, a to neće moći, vrlo brzo će prestati štikliranje usvojenih zakona, a gledaće se sprovođenje. Zatvaranje poglavlja u ovoj oblasti tražiće i odgovore na pitanja koliko je sudija presudio slučajeva, da li je i koliko bilo bilo žalbi.

Nezvanični standard dolaženja do presude u EU je osam meseci, kod nas je to „standard“ za vreme između dva ročišta. Naravno, sudija diktira ritam, a stranka ili njen zastupnik se moraju pojaviti na poziv u odgovarajućem roku. Što se izbegava. U osnovi, za mnogo je stvari potrebna promena svesti svih nas pojedinačno.

*Percepcija o korupciji i mitu vezuje se za pravosuđe. A korupcija je dvosmerni proces.

Uvek! Poglavlje 23, osim pravosuđa, uključuje borbu protiv korupcije i osnovna prava.

*A šta će biti najlakše, koja oblast?

Nije jednostavno ni u jednoj, u nekima se pregovori otvaraju i zatvaraju istovremeno, recimo obrazovanje, nauka, istraživanje, razvoj, koje su za mene suštinske. Njih vidim kao potencijal, bez obrazovanja ne možete doći ni do nezavisnog pravosuđa. Da bismo bili što efikasniji u poglavlju 26 odmah se krenulo na izmene Zakona o visokom školstvu koji je potencijalno bio prepreka, krenulo se sa svim što je neophodno da bi se Srbija mogla uklopiti u evropske sheme. U smislu evropskih standarda to je nediskriminatorni pristup obrazovanju, što znači da moj kolega koji je u bilo kojoj članici EU završio fakultet i ima diplomu akreditovane ustanove ima pravo da nastavi školovanje ovde. I da se zaposeli. Ali, i ja tamo. To je prilično veliki posao i velika mogućnost, kao i istraživanje i razvoj, inovativnost je najznačajnija stvar u svetu.

Neće se i u tim oblastima lako pregovarati, a ima velikih i teških, poput zaštite životne sredine; ekologija i poljoprivreda nose 65 odsto standarda, te oblasti traže mnogo sredstava i morate biti mnogo mudri i pametni, tačno znati šta hoćete. Standardi koji se tu uvode direktno pogađaju živote, a najmanje ih uvodi sama država. Filtere za otpadne vode u Novom Pazaru ne uvodi Beograd, već Novi Pazar; o bezbednosti proizvodnje suncokreta brine proizvođač na svojoj njivi. Zato morate biti dobri pregovarači, da ih ne opteretite previše, ali i da im date priliku da nauče standarde, vreme i sredstva da to urade.

Već sada znamo da nam treba 11 milijardi evra za zaštitu životne sredine, to je trošak za državu, za privredu je dodatno, ali u tom je segmentu mnogo prostora za investicije. Slično je sa transportom, mrežom puteva koja nije samo pitanje Srbije, već regiona, i može biti veoma važna i doneti prihode.

*Kaže se da država ima budućnost ako ima dobro obrazovanje i kulturnu politiku.

Apsolutno. Neke od najuspešnijih država u evropskim integracijama bile su one koje su se opredelile da prvo urade reformu obrazovnog sistema. Govorim pre svega o Irskoj. Znali su da se za 5-6 godina neće desiti ništa veliko, ali su onda dobili generacije koje su znale fantastično da koriste fondove Evropske unije. I to je ono što se zove irsko čudo, od siromašne zemlje napravili su čudo, pa smo se u više navrata ugledali na njih ili bar tako govorili.

Mene veoma raduje što su ljudi koji rade na skrininzima, a svima prisustvujem, veoma posvećeni. Kad smo pričali o poglavlju 26, gde su obrazovanje i kultura, i 10, o informacionom društvu i medijima, nastavili smo odmah razgovor o sledećim koracima. Nije dovoljno usvojiti zakon o visokom obrazovanju, to je samo kap i zato su sada izmene relativno male, reforma mora krenuti od predškolskog obrazovanja, pitanje je šta raditi sa malom i velikom maturom. Ministar Verbić stalno priča o maloj maturi, jer ona je veoma važna u evropskom obrazovanju, tu je i pitanje stručnih škola koje smo mi potpuno zanemarili, pa strukovno obrazovanje na fakultetima, master studije. To je sistem. Raduje me što ljudi o tome veoma razmišljaju, prave dobre planove, kao i kada je reč o medijima i kulturi.

*Kulturna politika?

Evropa je bogata novom kulturom, EU ne nameće standarde, kulturni obrazac, ali vam dopušta uključivanje, isticanje vaših posebnosti, bez obzira na to da li je reč o Viminacijumu, Birfestu, pozorištu, onome što želite posebno da zaštitite.

Spoljna politika i Kosovo

*Mnogo se priča o tome mora li Srbija da se opredeli i sledi spoljnu politiku EU. Pa, mora li?

Nije baš da moramo, ali po Sporazumu o stabilizaciji i pridruživanju naša obaveza jeste da nastojimo da se uskladimo sa spoljnopolitičkim stavovima EU. I mi smo nastojali, a sada se sa ukrajinskom krizom i sankcijama Ruskoj Federaciji videla objektivna razlika. Naša ne frustracija, nego muka jeste što mi želimo da postanemo članica EU, s jedne strane, a sa druge ne možemo da prihvatimo sve što je zajednička spoljna i bezbednosna politika. Pre ulaska u EU moraćemo u potpunosti da se složimo i, koliko vidim i čujem, takva opredeljenost postoji. Do tada će biti teško i ne bi valjalo da se ukrajinska kriza zaoštrava. Uostalom, Rusija je važan trgovinski i energetski partner EU, važna je i po pitanju bezbednosti.

*Drugo značajno političko pitanje je Kosovo, odnosno poglavlje 35.

Prošle godine je izašao ovaj čuveni non pejper u kojem je rečeno da ćemo mi, sem poglavlja 23 i 24, koja i u pregovorima sa našim komšijama Crnom Gorom imaju poseban status, to imati i za poglavlje 35. Podsećam da je to bilo pre nego što smo dobili pregovarački okvir. Bilo je tada nastojanja da se kroz svako poglavlje razmatra normalizacija odnosa sa Prištinom i bilo je teško da shvatimo kako će to izgledati jer je u svakom moglo biti blokada za zatvaranje pregovora. Nešto slično onome što je napravljeno sa Turskom. Usledila je veoma dobra diplomatska ofanziva, i premijer i mi i nevladin sektor, svi smo objašnjavali da je to kontraproduktivno. Na sreću, države članice su to prihvatile. To se pokazalo kao dobar princip rada.

Više od tog saznanja nemam. Dijalog je zakočen zbog izbora na Kosovu i to pokazuje koliko smo bili u pravu kad smo insistirali da normalizacija odnosa bude u poglavlju 35. Ono je sada zakočeno, ne znamo hoćemo li imati merila, kada će se otvoriti, ali na ostalima možemo da radimo.

Tržište rada

*Govorite o nediskriminatornom principu u obrazovanju, ali ljudima je važna i propusnost na tržištu rada, a ima najava da će se politika EU zaoštriti.

Pravilo od sedam godina prilagođavanja važiće i za nas. Poenta tranzicionog perioda sa ograničenjima bila je da se u novim državama članicama stvore uslovi za život i rad koji će ljudima dopustiti da se tu snađu, teško je otići u inostranstvo, pa treba stvoriti relativno slične uslove. Ograničenja postoje, ali treba znati da je ceo Zapadni Balkan u ovom momentu manji od polovine Rumunije, pa da li je to opasnost za kretanje radne snage?

Ono na šta se nije moglo računati je ekonomska kriza koja je potkopala privrede mnogih država i izazvala velike migracije. Članicama EU koje i same imaju visoku stopu nezaposlenosti nije lako da objasne zašto je tržište rada slobodno. Tu su i klimatske promene, globalizacija u smislu novih sukoba koji teraju ljude da beže na sigurnije prostore, a Evropa je najbliži siguran prostor. Veliki broj ilegalnih migranata pojačava strah lokalnog stanovništva od sukoba, ali i tu su iskustva različita. Evo, kod nas su tokom poplava bili vrlo vredni volonteri. Znate, ljudi su čudo, nema jednog aršina za sve sudbine.