Kada su zabrinuti stranci, odmah nakon zemljotresa, kontaktirali agencije kako bi usvojili decu koja se postala siročići rečeno im je: “Ne, hvala! Mi ćemo se brinuti o njima”. Ali, osim sporadičnih usvajanja muške dece radi produženja porodične loze, ti slučajevi su jako retki iz više razlloga pa je jedini zaključak da Japan ipak ne može da se brine o njima.
Većina dece bez roditelja dodeljena je rođacima, međutim, siromaštvo i nezaposlenost od 90 odsto u nekim oblastima Japana razlog su zbog kojeg oni na kraju budi smešteni u sirotišta.
Ako porodica nema sredstava da se brine o detetu ili su im ona oduzeta zbog zlostavljanja, država ih upućuju u sirotište ali bez dozvole da mogu biti usvojena jer se ipak od njih očekuje, kada odrastu, da brinu o svojim porodicama i izdržavaju ih.
“Čak iako odrastu u tim ustanovama, očekuje se da će oni voditi računa o svojim roditeljima ili rođacima kada odrastu”, objašnjavaju predstavnici agencija za usvajanje. “Ljudi ovde imaju veoma visoko mišljenje o krvnom srodstvu”.
Veoma mali broj dece se zapravo može usvojiti. Prema podacima japanske Vlade, u 2009. godini samo 10 odsto od ukupno 37.600 dece ispod 18 godina (koja su bila smeštena u sirotištima) su ili usvojena ili smeštena u hraniteljske porodice. Mnoge ustanove tog tipa su prenatrpane jer se drastično povećao broj dece oduzete zbog zlostavljanja od kada je 2000. godine usvojen zakon koji reguliše tu oblast.
Decu iz sirotištima nazivaju “odbačena deca”. U japanskom društvu socijalna stigma da dete nema porodicu može biti prilično užasna, posebno kada dođe vreme da izađu iz ustanova, obično u periodu između 15 i 18 godine.
Glavni razlog za nisku stopu usvajanja u Japanu je nedostatak poverljivosti u dokumentu koji se naziva koseki. U dokumentu koji traže poslodavci pri zapošljavanju ali i potencijalni bračni partneri pri sklapanju braka sadrži sve informacije o osobi – o braku, razvodu, rođenju pa i usvajanju. Smatra se ponižavajućim ako nekome piše da je usvojen jer to znači da je bez porodice ili da neplanirano ili neželjeno dete.
Hraniteljstvo kao zamena za usvajanje dece u Japanu je tek od nedavno počelo da se primenjuje. Japanska vlada je u januaru prošle godine pokrenula program sa ciljem da poveća procenat dece smeštene u hraniteljske porodice sa 6 odsto koliko je iznosio 2000. godine na 16 odsto u 2014. godini.
U Tokiju je udvostručen broj hraniteljskih porodica sa 215 (1998) na 445 (2010. godini). Ovi podaci su uznemirujući ali i poražavajući jer u glavnom gradu Japana živi oko 13 miliona ljudi.
Dok se sistem ne promeni, pojedinci i fondacije su tu da pomognu ovoj deci. Najpoznatija je nevladina organizacija “Ašinaga” koja pomaže u obezbeđivanju osnovnih životnih troškova ali i pri stipendijama za školovanje siročića i dece sa jednim roditeljom.
Iz regiona Tohoku koji je uništen u martovskoj katastrofi ova organizacija primila je 1.100 zahteva za pomoć a zahvaljujući donacijama od 21 miliona dolara uspeće i da ih ispuni.
Među pojedinačnim donatorima izdvaja se milijarder Masajoši Son, predsednik Softbank korporacije koji je u maju objavio da će donirati 125 miliona dolara svog ličnog bogatstva za pomoć posle katastrofe. Oko 50 miliona dolara namenjeno je za pomoć siročićima.
Takođe, obećao je i da će sirotištima svake godine uplaćivati svoju godišnju zaradu od 1,3 miliona dolara sve dok ne ode u penziju.