Iako je nezahvalno uspostavljati analogije sa istorijskim činjenicama, nameće mi se poređenje sa situacijom u Parizu krajem 19. veka kada su zagovornici novih tendencija u likovnim umetnostima, doveli u pitanje diktat akademizma koji je „uređivao“ Salon Akademije likovne umetnosti, uspostavljajući svoj Salon nezavisnih i internacionalizujući svoje stavove povezujući se sa drugim evropskim centrima. Ubrzo su usledili analogni odgovori kompozitora poput Forea, Debisija, Ravela, nošenih kosmopolitskim vetrovima promena koje je za sobom ostavila Svetska izložba u Parizu 1889?
Reklo bi se da pojedini, još uvek nedovoljno čujni znaci , najavljuju previranja i u muzičkom životu Beograda.
Na to upozorava upravo okončan oktobar profuzijom muzičkih događanja kojih je, i bez statističkih podataka, bilo najmanje dva puta više nego dana u mesecu. Naravno, bila bi to odlična vest da su sva ta zbivanja bila međusobno usklađena, tačnije, da su njihovi organizatori ostvarili bar minimum koordinacije. Budući da je u odsustvu takve prakse koja bi trebalo da bude uobičajena, izostao i informativni punkt gde bi se mogla naći ukupna programska ponuda, neveliki i raslojeni beogradski auditorijum za umetničku muziku bio je razapet između rasutih, često nepotpunih informacija u medijima i na društvenim mrežama ili onih, pouzdanijih, „od uva do uva“. Štaviše, dešavalo se da i obično dobro obavešteni krugovi profesionalnih muzičara, naknadno „otkriju“ propuštene događaje.
Od 1. oktobra kada je, usred BITEF-a otvoren BEMUS, do 31. oktobra kada smo imali prilike da čujemo jedinstven projekat dvojice mladih pijanista pod nazivom „Kad bi Šopen govorio“, nizali su i preklapali jarki simfonijski događaji u Sava centru i Kolarčevoj Zadužbini – često prekidani aplauzima između stavova – poput koncerata Beogradske filharmonije sa Zubinom Mehtom, Kraljevske filharmonije iz Lodona sa Vasilijem Petrenkom, Orkestra RTS-a sa Srboljubom Dinićem, da bi između njih ili uporedo sa njima, na gradilištu savremene muzike, sa dominacijom istoimenog Ansambla za novu muziku, održano osam koncerata Međunarodne Tribine kompozitora, ostvaren projekat “Ogledala-muzički svet Srđana Hofmana”, otvoren je i zatvoren Beogradski džez festival … da ne pominjem skrajnute redovne koncerte u Galeriji SANU i ostalim beogradskim prostorima, nekolko zanimljivih muzikoloških skupova itd… A počeo je i BUNT. Cvetalo je, dakle, stotinak „cvetova“, što komercijalnih i komercjalizovanih, što besplatnih i/ili nezavisnih, nejednako finansijski podržanih. Pri tom se događalo da su izostajale profesionalne najave i prateće obrade tih događaja (napr. štampani programi) i vidljivi kritički prikazi (osim na Drugom programu Radio Beograda). Iako efemerno i fražilno, svako od tih živih, neponovljivih izvođenja ostavilo je po neki trag, trajan, snažan ili odmah zaboravljen, ali je otvorilo i mnoga pitanja koja ne bi trebalo ignorisati.
U toj zvučnoj kakofoniji za mene je, nažalost, potonuo 56. BEMUS koji je od, prethodnih decenija ustanovljenog centralnog muzičkog festivala, i pored dobrih pojedinačnih koncerata, postao (zanemarivanjem, nedovoljnom finansijskom i društvenom podrškom ili zbog nekog trećeg razloga ?) tek jedna oktobarska muzička paralela. Za razliku od BEMUS-a, u prvom planu su mi bili i ostali dani posvećeni savremenoj muzici i, posebno naglašeno, – otvaranje Beogradske umetničke nove teritorije.
Dvanaesti BUNT počeo je 23. oktobra u novoj beogradskoj “Evropskoj kući” koncertom članova Omladinskog orkestra Zapadnog Balkana i muzičke organizacije “Les Essences” iz Esena, kojima je ovaj koncert bila jedna od stanica na balkanskoj turneji. Ansambl koji čine dvadeset i dva člana iz trinaest zemalja, nastupio je pod geslom “poruka mira » izvodeći dela Mendelsona, Bruknera i Šenberga, kompozitora kojima se ove godine obeležavaju značajne godišnjice. Koncert je održan u znaku višestruke simbolike, u skladu sa manifestom samog festivala i u najboljoj tradiciji internacionalnog duha muzike i visokog nivoa interpretacije. Replicirajući multinacionalni sastav evropskih orkestara, pojedini članovi ove družine gudača, pored obaveznih predstavnika zemalja regiona Zapadnog Balkana (među kojima i troje iz Srbije) dolaze iz Južne Amerike da bi zajedno svirali pod mentorstvom i umetničkim vođstvom violiniste Ondera Baloglua i pijaniste Desara Sulejmanija, vrsnim umetnicima turskog, odnosno albanskog porekla koji karijere grade u Nemačkoj. Reč je o evropskom višegodišnjem projektu koji, pored Evropske unije ima podršku Federalnog ministarstva inostranih poslova Nemačke, ambasade Nemačke u Beogradu i fondacija Suzan Šolten iz Esena, a čiji je BUNT od ove godine partner iz Srbije. Nedavno otvorena kao Evropska kuća, renovirana nekadašnja Galerija « Progres », pored simboličnog značaja za celinu projekta Omladinskog orkestra Zapadnog Balkana, pokazala se i kao novi prostor zadovoljavajućih akustičkih kvaliteta, pogodan za kamerno muziciranje .« Ponosimo se što se koncert održava u novootvorenoj Evropskoj kući, u kojoj se osećamo kao deo evropske umetničke porodice », piše Ljubiša Jovanović, flautista i umetnički direktor Festivala, u programskoj knjižici BUNT-a, dodatno naglašavajući simboličke vrednosti koncerta : mir, proklamovane evropske vrednosti, multikulturu , vrednosti koje postaju nasušna potreba.
U svetlu takoreći savršenog, zadivljujućeg zajedničkog muziciranja ovog mladog « privremenog » sastava, pomenute vrednosti koje se, često, kvalifikuju kao « vanmuzičke », doživela sam kao pokretačke agense. Takođe, osmišljen izbor kompozicija i vešto oblikovana dramaturgija koncerta, svedočilu su da se Onder Baloglu podjednako rukovodio pedagoškim i estetičkim kriterijuma sastavljajući repertoar za ovogodišnju turneju Omladinskog orkestra Zapadnog Balkana . Centralno mesto je, sa pravom, ustupio ranim kompozicijama Feliksa Mendelsona : Koncertu za violinu i klavir u d-molu i Gudačkom oktetu u Es-duru, koje je autor pisao kao 15-godišnjak i u čijem je izvođenju i sam učestvovao. Klasicistička ravnoteža svih parametara, njihova neodoljiva muzikalnost i « drajv » a la Mocart, išli su u susret elanu mladih muzičara koje je dodatno podsticao Baloglu u ulozi superiornog i preciznog koncertmajstora. Jedna od najboljih Mendelsonovih kamernih kompozicija, Oktet je, u atraktivnom aranžmanu za gudače Desara Sulejmanija i impresivno slivenom izvođenju, dobio dodatnu koncertantnu dimenziju i virtuozni sjaj, posebno u brzom završnom stavu. Dvostruki koncert u kome su Baloglu i Sulejmani kao solisti ostvarivali epizode pravog agona u ritmičkom i melodijskom pulsirajućem okruženju orkestra, bio je obogaćen dinamičkim finesama, naglašenim mikro zbivanja i duhovitim momentima.
Lagani stav Bruknerovog kvarteta c-mol zahtevao je smirenje, refleksiju dugog daha, zasićeni harmonski slog, orguljsko nijansiranje, nove izazove na koje mladi ansambl, posle Mendelsonovog « praska » nije uspeo u potpunosti da odgovori.
Najzad, Gavota iz Šenbergove Svite u starom stilu u G duru – prvo delo nastalo po dolasku kompozitora u SAD iz nacističke Nemačke – omaž Bahu i neočekivani izlet ovog atonaliste u tonalnu muziku, kao najkompleksiniji komad repertoara, otvorio je pokretni neoklasičan muzički svet zagledan u prošlost i začinjen ironijskom distancom. Besprekorno tumačenje Gavote i njena muzička supstanca, poručivali su da je Šenbergova višeznačna kompozicija bliska mladim muzičarima i ostavilo me u uverenju da je ansambl podjednako uspešno mogao da pripremi svih pet stavova Svite koja se retko čuje u živom izvođenju.
U svakom slučaju, prvi koncert održan u Evropskoj kući koji je afirmisao novi prostor kao anti-salon, Salon nezavisnih i hrabrih muzičara, dao je ohrabrujući početni ton koji obavezuje.
Vraćam se sloganu Oktobarskog salona i pitanju Ješe Denegrija u kome čitam ambiguitetnu poruku :
Šta ostaje? Šta će ostati iza nas ? Šta nama preostaje da učinimo da išta ostane?
Jedan od odgovora leži u manifestu BUNTA:
“Vrednost u prvi plan i po svaku cenu ! … Zato je sve teže u tome i opstati i uspeti”