Srbija ide u Evropu, gde i pripada

“To znači da napredovanje Srbije u procesu evropskih integracija najdirektnije i isključivo zavisi od rešavanja kosovskog pitanja. Ko ne veruje, neka pogleda zaključke sa sastanka Saveta ministara EU u kojima se određivanje datuma za početak pregovora direktno vezuje za nastavak dijaloga i normalizaciju odnosa Beograda i Prištine”, navodi ona.

Grubješić takođe ističe da to ne znači da Srbija odustaje od zaštite legitimnih interesa Srba na Kosovu, niti da će priznati nezavisnost Kosova.

“Tražiti od Srbije da prizna nezavisnost Kosova je loša i neprihvatljiva poruka pojedinih evropskih zvaničnika, naročito kad imate u vidu da pet članica EU to nije učinilo, a da Srbija još nije ni započela pregovore o članstvu”, kaže potpredsednica Vlade.

Prema njenim rečima, Vlada je u prva četiri meseca pokazala racionalnost i fleksibilnost, najpre primenjujući sve sporazume iz tehničkog dijaloga, a naročito otvarajući politički dijalog s kosovskim Albancima, kakvog nije bilo u poslednje tri decenije.

“Premijer Ivica Dačić nije čekao da siđe s vlasti da bi se rukovao s Hašimom Tačijem, već je to učinio na početku mandata. I nije se sručilo nebo na Srbiju nakon toga jer su svi svesni da bez dijaloga nema dogovora niti izvesnosti za opstanak Srba na Kosovu”, navodi ona.

Šta tačno znači normalizacija odnosa sa Kosovom, jer se to različito tumači u Srbiji i izvan nje?

Da, normalizacija odnosa sa Prištinom je uslov koji Srbija mora da ispuni ukoliko želi da u najskorije vreme otpočne pregovore o članstvu u EU. Normalizacija ne podrazumeva priznanje nezavisnosti Kosova i to je jasno svim stranama u dijalogu. Ali, normalizacija jeste primena sporazuma o pečatu, katastru, matičnim knjigama, diplomama… O svemu što na bilo koji način olakšava svakodnevni život ljudi na Kosovu.

Normalizacija jeste i otvaranje političkog dijaloga i primena sporazuma o integrisanom upravljanju prelazima. Normalizacija je i nalaženje rešenja za sever Kosova, imovinsko-svojinska pitanja i povratak prognanih Srba i ostalih nealbanaca.

A kako tumačite uslov Srbiji da uspostavi dobrosusedske odnose u regionu, uključujući i Kosovo, i koliko su tokom ove godine i promene vlasti raniji odnosi pogoršani? Napokon, da ponovo odlučujete, da li biste odložili posetu Zagrebu – zbog presude Gotovini i Markaču – šta biste uradili i zašto?

Regionalna saradnja je važan deo evropskih integracija i podrazumeva se da Srbija treba da sarađuje sa svim susednim državama. Ne bih rekla da su odnosi sa susedima pogoršani, osim ako neko misli da šetnje po Brionima predstavljaju srž i suštinu dobrosusedskih odnosa. Premijer Dačić je odmah po izboru otišao u BiH, a predsednik Nikolić je nedavno bio u Makedoniji i Mađarskoj.

Pogodila nas je odluka Haškog tribunala o oslobađanju Gotovine i Markača jer je sramna i skandalozna, ali je mene još više pogodila eksplozija tog palanačkog nacionalizma u Hrvatskoj, od suza radosnica estradnih zvezda, pa do samog vrha države. Ponosna sam na činjenicu da je Srbija, ovakva kakva je, nesavršena i nedovršena, ipak jedina multietnička država u regionu u kojoj 26 nacija živi i ostvaruje svoja prava.

Ja nemam problem da se suočim sa prošlošću, ali imam problem kad se ni 17 godina posle „Bljeska” i “Oluje” ne zna i ne želi da se sazna ko je pobio i proterao Srbe iz Hrvatske. Razumem da svaka nacija ima svoje iskrivljeno ogledalo i svoju verziju prošlosti, ali mi je teško da razumem da je pravda koju deli Haški tribunal tako selektivna i jednostrana, a Tribunal je osnovan upravo da bi ako ne pomirio, onda makar primirio zavađene narode bivše Jugoslavije.

Iskustvo nas uči da je nezahvalno licitirati datumima za bilo koju fazu priključenja Srbije EU. Kako vam izgleda perspektiva uoči Ministarskog saveta i na koji će način predlog da Kosovo potpiše SSP uticati na dalje evrointegracije Srbije, pa i na dijalog Beograd – Priština?

Najlakše je prognozirati bez ikakve odgovornosti, davati izjave i slikati se… Poslednja prognoza je bila da će Srbija 2014. postati članica Evropske unije, a sve one prethodne ne mogu ni da pobrojim, ali se sećam nekog broda na Savi i tadašnjih “vidovitih” političara sa transparentom – Srbija u EU 2007. I to licitiranje doprinelo je padu podrške jer su podignuta, pa izneverena očekivanja građana.

Lako je bilo u siromašnoj Srbiji prodavati ideju o Evropskoj uniji kao bankomatu, ali nije ni lako ni popularno objašnjavati da Srbija mora da trči dvaput brže od ostalih ako hoće da jednog dana stigne do članstva. Malo je verovatno da ćemo dobiti datum za otpočinjanje pregovora pre proleća naredne godine, ali s pravom smo očekivali da 10. decembra Savet prepozna i napore i napredak Srbije u procesu normalizacije odnosa sa Prištinom.

Kada će Kosovo potpisati SSP takođe je u sferi nagađanja, jer tek je nedavno izrađena Studija o izvodljivosti koju je Srbija dobila davne 2005, a tek tri godine kasnije potpisali smo SSP. Želim da verujem da ista pravila važe za sve i da nema prečica, već doslednog ispunjavanja svih uslova i kriterijuma.

Poglavlja 23 i 24 su prioritet na evrointegracionoj mapi Srbije. Šta ste zatekli, šta u međuvremenu pomerili i šta je ono što je najvažniji zadatak do narednog sastanka i odlučivanja

Pravosuđe i temeljna prava, odnosno pravda, sloboda i bezbednost, ostaju ključna i najteža poglavlja za pregovore. Crna Gora je otpočela pregovore o tim poglavljima u skladu s novim pristupom Evropske komisije. U Srbiji će najteže biti da se isprave greške iz prethodne, rekla bih takozvane reforme pravosuđa, vratiti na posao sudije i tužioce na osnovu odluke Ustavnog suda, uraditi novu mrežu sudova jer je ova postojeća nefunkcionalna i neefikasna…

Borba protiv korupcije jedan je od prioriteta ove vlade, a prethodna za četiri godine nije uspela da donese čak ni Strategiju za borbu protiv korupcije, a kamoli da se ozbiljno bori protiv te endemske bolesti koja do samih temelja razara društvo.

Cilj je da konačno dobijemo nezavisno i efikasno sudstvo, administraciju čistih ruku i da razbijemo mit da je korupcija urođena u Srbiji, maltene zapisana u genetskom kodu!

Kada bi vas neko probudio usred noći i pitao zašto Srbija toliko kasni – u odnosu na Sloveniju, Hrvatsku, pa i Crnu Goru – šta biste mu odgovorili?

Ne bih tražila opravdanja i izgovore, ali bih i u po bela dana i crne noći odgovorila da je previše vremena potrošeno u preispitivanju da li uopšte treba da idemo u Evropu. Dok u Sloveniji i Hrvatskoj, pa i u Crnoj Gori, te dileme nije bilo, bez obzira na to ko je bio na vlasti, mi smo se davili u istorijskim i geopolitičkim tezama i antitezama, zaboravljajući da vreme ne radi za nas i da vozovi prolaze.

Naježim se kad i danas neko postavi pitanje – kuda ide Srbija? Pa, ide tamo gde istorijski, geografski, kulturno i ekonomski pripada!

Da vam je neko uoči Nove 2012. prorokovao da ćete biti baš u ovoj i ovakvoj vladi, šta biste mu odgovori i koliko se odgovor na to pitanje razlikuje uoči 2013?

Bez razmišljanja bih odgovorila da je to nemoguće. Tako sam govorila i u kampanji i ne treba da me bilo ko podseća na to. Ali, nemam potrebu ni da se pravdam, pogotovo ne onima kojima je moja stranka od nastanka do danas bila dežurni krivac za sve i koji su napadima na Dinkića opravdavali sopstvenu nemoć i nesposobnost.

Često citiram Boru Pekića, koga je zaboravila stranka čiji je osnivač bio – ko počne sa žrtvovanjem svojih vrlina, završava žrtvovanjem tuđih života. Politika je ozbiljan posao, a ne pragmatična marketinška delatnost kako se pokušalo nametnuti javnosti, a završilo tako da ni najbolji marketing, ni ogroman novac ne mogu da kupe poverenje građana.

Vaša matična stranka G17 plus imala je već nekoliko unutrašnjih lomova zbog zastoja u pridruživanju EU. Smatrate li, kao što je rekao lider URS, da je G17 zaista završio svoj istorijski zadatak?

Da, to je tačno. Ali mi smo odoleli zovu i evrofanatizma i evroskepticizma. I tada smo, baš kao i danas, Evropsku uniju doživljavali ne kao cilj sam po sebi, već kao sredstvo da se život ljudi u Srbiji promeni na bolje.

Naš početak kao grupe liberalnih antimiloševićevskih ekonomista davne 1996. godine imao je svoj logičan nastavak u partiji G17 plus. Sada s partnerima s kojima smo išli na poslednje izbore pravimo novu stranku. Istorijski zadatak ostaje u amanet Ujedinjenim regionima Srbije – stvaranje pristojne i uređene, evropske Srbije. Temeljne ideje ostaju iste – podela vlasti, privatna svojina, socijalna tržišna privreda, vladavina prava, borba protiv korupcije.

Ono što URS donosi kao novi kvalitet jeste decentralizacija i regionalizacija kao prvorazredne evropske vrednosti koje se često zaboravljaju.

Najavljeno je pretvaranje URS iz pokreta u partiju desnog centra. Kako vam pomeranje udesno – ako to jeste zaista pomeranje – izgleda u vreme kada jačaju desničarske organizacije? Jesu li vam lično bliža socijaldemokratska ili konzervativna uverenja?

G17 plus je još od 2005. članica porodice Evropskih narodnih partija koje okupljaju stranke centra i desnog centra i ne vidim otkud čuđenje što će URS nastaviti taj put. Za one koji ne znaju, evo malog podsetnika – očevi Evropske unije bili su sa desne strane: Konrad Adenauer, Žan Mone, De Gasperi… Najveći reformatori, poput Margaret Tačer ili Vaclava Klausa, takođe dolaze sa desne, a ne s leve strane. Pogledajte ko se danas u Evropi uspešno bori sa krizom – Angela Merkel, Donald Tusk, Dejvid Kameron, a kako izgledaju zemlje, poput Grčke, koje su levičari doveli na ivicu bankrota.

Ja nikad nisam bila levičar, čak ni u ranoj mladosti, jer verujem u snagu pojedinca, tržište, ekonomske slobode, konkurenciju i privatnu svojinu. Nacionalizam se u to nikako ne uklapa. A patriotizam se, valjda, podrazumeva i nema potrebe da se dokazuje busanjem u grudi.

Postoje indicije da će naredne godine biti vanredni izbori. Da li je pretvaranje URS u stranku rukovođeno i time i jeste li spremni za izbore?

U Srbiji uvek postoje indicije da će biti vanrednih izbora, to je postalo opšte mesto. Sve ozbiljne stranke uvek su spremne za izbore. Ko se izbora boji, ne treba da se bavi politikom.

Da li će ih biti sutra ili za 4 godine ne zavisi od URS-a. Kad god da budu, mi smo spremni da kao i do sada iznenadimo i isprepadamo istraživače javnog mnjenja i tzv. nezavisne analitičare.