SFRJ “izvozila” bebe

Oni se, u toj tvrdnji, oslanjaju na nespornu činjenicu da su pre toga mnoga deca iz bivše Jugoslavije legalno usvojena u inostranstvu, u nekim slučajevima, kako se pokazuje – uz korupciju.

Kada se taj mehanizam uhodao, tvrde, prešlo se na obmanjivanje roditelja da su im deca umrla u porodilištima, da bi onda mimo njihovog znanja bila prodata strancima. 

“Bebe iz Srbije su se ‘usladile’ strancima, i mi smo ubeđeni da je posle velikog broja usvajanja dece sedamdesetih godina prošlog veka i posle toga nastavljen ‘izvoz beba'”, tvrdi Goran Filipović, roditelj iz Beograda.

“Posle oduzimanja dece od majki i volšebnih usvajanja, naše bebe su potom počele da nestaju iz porodilišta. A poznato je, na primer, da u jednom gradu u Danskoj živi veliki broj uspešnih poslovnih ljudi usvojenih iz naše zemlje”, rekao je on. 

Novi roditelji očito nisu žalili novac da dobiju dete baš iz Srbije, jer smo bili poznati kao zdrava, vitalna nacija, još “neiskvarena” visokim standardom. Ukazuju i da su, zbog manje ponude nego potražnje i dobrog “kvaliteta“, naša deca u inostranstvu bila veoma skupa, prenose Novosti.

Da je Srbija minulih decenija bila “eldorado za usvajanje dece“, dok su od ovog “biznisa“ mnogi zarađivali, potvrdio je Anders Olsen, koji već 42 godine živi u Kopehagenu. Rodio se 1972. u Slankamenu kao Srđan Milinković. Kada mu je danska majka kazala da su ga kao tromesečnu bebu kupili za 20.000 maraka od Centra za socijalni rad u Srbiji, izbezubljeni čovek je doputovao u Slankamen. Upoznao je prave roditelje, Dušana Milinkovića (88) i Sofiju Bošnjak (63), koja mu je rekla da je po dolasku iz porodilišta, nasilno odveden iz kuće. 

“Sumnjam da je u to vreme bilo dosta prodaje dece, kao što je slučaj sa mojim bratom”, kaže, za Novosti, Aleksandra Milinković (44), sestra Andersa Olsena (Srđana). 

A tih davnih godina, novine u Danskoj, u kojoj je za nekoliko godina bilo usvojeno 35 mališana, pokušale su našim ekonomskim teškoćama da objasne zašto mi jedini u Evropi, dozvoljavamo “izvoz dece”. 

“Upozoren sam da se, zbog pravnog formalizma i birokratizma u postupku međunarodnih usvojenja, čak i dece koja su rođena i nalaze se u Jugoslaviji, putem posrednika razvio takav biznis koji je na skandalozno zao glas izneo naše ‘metode’ kod usvajanja”, napisao je početkom sedamesetih godina dr Iv Nedeljković, naučni saradnik Instituta za socijalnu politiku SR Srbije, u izveštaju sa svetskog kongresa o usvajanju, održanom u Milanu. 

I tada je bila javna tajna da su poneki danski advokati uzimali dobre svote novca da bi sproveli usvojenje jugoslovenskog deteta. Gde je taj novac završavao, bilo je teško dokazivo, ali se pretpostavljalo da su naše bebe kupovane.

“U to vreme, u zakonu o usvojenju nije bilo nikave stavke o stranim državljanima”, priseća se Danica Petrović, penzionisana socijalna radnica iz Niša. 

Strani državljani su 1967. godine usvojili na teritoriji SR Srbije desetoro naše dece. Iduće godine već je zabeleženo 13 takvih slučajeva, a 1969. – 24. Narednih godina je taj broj rastao. 

Početkom sedamdesetih, u Zenicu, Prištinu i Kulu stigla je “porudžbenica“ iz Danske i Švedske za čak 230 naše dece! Tada smo postali poznati izvoznici beba, za koji se svet sve više interesovao. 

Stranci su, u međuvremenu, pronašli mnogo jednostavniji način da dođu do naše dece, a da i ne vide Jugoslaviju. Tada nije bila tajna da izvestan broj naših radnica zaposlenih van zemlje, rađao vanbračnu decu, a potom ih „poklanjao“ pojedincima ili organizacijama i agencijama za usvojenje. 

A u to vreme, na radu u inostranstvu bilo je samo iz Srbije oko 30.000 žena. Zvanično, za šest meseci 1972. godine u Zapadnom Berlinu, na području našeg konzulata u Štutgartu usvojeno je čak 1.300 mališana, vanbračno rođenih u SR Nemačkoj, gde su njihove majke, naše državljanke, bile privremeno zaposlene. 

Radna grupa formirana povodom afere “slučaja nestalih beba”, završila je rad i očekuje se da Ministarstvo zdravlja ubrzo pošalje odgovarajući predlog Vladi, izjavila je za današnje Večernje novosti Vanja Rodić, pomoćnik ministra pravde u Sektoru za zastupanje Srbije pred Evropskim sudom za ljudska prava u Strazburu.

Roditelji nestalih beba traže usvajanje posebnog zakona

Predstavnici roditelja nestalih beba pozvali su još jednom državne organe da se po hitnom postupku usvoji poseban zakon povodom nestalih beba kako bi se konačno stavila tačka na taj slučaj i roditeljima omogućeno da saznaju pravu istinu.

Odlukom Evropskog suda za ljudska prava u Strazburu iz septembra prošle godine, od Srbije je zatraženo da u roku od 12 meseci uspostavi mehanizam rešavanja slučajeva nestalih beba u porodilištima.

Goran Filipović iz Beogradske grupe roditelja nestalih beba kaže da država do sada nije uradila ništa po tom pitanju.

On je naglasio da je Srbija od Međunarodnog suda pravde dobila rok od godinu dana da popiše koliki broj roditelja u Srbiji zaista traga za nestalom decom i da utvrdi mehanizme na koji bi se način zadovoljila pravda za sve roditelje. 

“Rok je bio 9. septembar ove godine, ali ništa nije urađeno tako da smo sada ušli u pat poziciju da će Evropa morati da reaguje preko Saveta ministara”, rekao je Filipović Tanjugu.

Roditelji koji tragaju za istinom o nestalim bebama poslednjih 20, 30 pa i više godina, inicirali su da posebna ekspertska grupa na čelu sa prof. Vesnom Rakić Vodinelić uradi Nacrt posebnog zakona o nestalim bebama.

Predlog posebnog zakona o nestalim bebama je urađen, a prema rečima Filipovića, uputili su ga na više adresa: premijeru, Skupštini Srbije, svim nadležnim ministarstvima. 

“Zakon je završen pre šest meseci, ali odaziva na njega nije bilo. Još uvek pokušavamo, nadamo se da će nadležni organi pozvati nekoga od roditelja da zajedno u hitnom postupku usvojim ovaj zakon, kako se ne bi brukali ni pred Evropom ni pred samim sobom”, kaže Filipović.

Zakonom je predviđeno osnivanje nezavisnog tela koje će se baviti sudbinom nestale novorodenčadi i odlučivati o “pravičnim nadoknadama roditeljima”.