Slučajan susret s nemačkim turistom u kafani “Istra”, koja se nalazila preko puta železničke stanice u Ljubljani, za Metoda Trobeca bio je fatalan. Nemački turista, koji je tek doputovao u Ljubljanu, sprijateljio se s Trobecom za kafanskim stolom. Lako su našli zajednički jezik, a i brzo su se sporazumeli jer je Trobec nekoliko godina radio u Štutgartu. Uz nekoliko krigli piva i porciju kobasica Herman se poverio Trobecu da bi želeo da izbegne skupe kranjske hotele i pronađe jeftiniji smeštaj.
Ubrzo su seli u Trobecovu zastavu 101 i odvezli se do gostionice “Citman” koja se nalazila u naselju Medno. Tom prilikom Nemčev prtljag ostao je u Trobecovim kolima. S konobaricom su se brzo dogovorili oko cene i uspešno rešenje Hermanovog “noćnog problema” zalili su još jednom turom. Trobec mu je pri tome rekao da će ga privremeno napustiti jer mora da ode da pozove sestru. Otišao je do parkinga, seo u kola i sa Hermanovim koferom odmaglio iz Mednog. Nemac je čekao Trobecov povratak sve dok nije shvatio da je opljačkan. Krađu je prijavio policiji. U koferu je bilo nešto veša i pribor za ličnu higijenu.
Neočekivano 5. avgusta 1978. godine Nemac je sreo Trobeca u kranjskoj kafani “Stari Majer”. Tom prilikom upitao ga je za sudbinu svog prtljaga. Trobec mu je odgovorio da ne brine, da se kofer nalazi na sigurnom u njegovoj kući u Spornoj Beli, nedaleko od Kranja. Seli su u kola, ali Trobec je krenuo u suprotnom smeru. Sa asfaltnog puta skrenuo je ka šumi. Kad su malo dublje zašli Trobec je zaustavio kola i pozvao Hermana da izađe. Herman je izašao. Trobec ga je najpre udario otpozadi nekim tupim predmetom po glavi, a potom nastavio besomučno da ga šutira. Nemčev život spasio je penzionisani podoficir Pavle Arsovski koji je, čuvši panične vapaje, prestao sa sakupljanjem pečuraka i uputio se u pravcu odakle su dopirali krici.
Trobec je pobegao pre nego što je Arsovski stigao. Nemac je neprestano ponavljao Arsovskom registarski broj automobila svog pomahnitalog kafanskog poznanika. Arsovski je o ovom događaju obavestio dežurne u najbližoj policijskoj stanici. Nemački turista je hospitalizovan, a Trobec je ubrzo bio uhapšen. U njegovom automobilu pronađen je Hermanov novčanik u kojem se pored 200 maraka nalazilo i 1.900 dinara.
Te večeri klupko je počelo da se odmotava. Prilikom pretresa Trobecove kuće u Spornoj Beli policajci su zatekli prizor koji su viđali samo u američkim hororima B produkcije. Na okviru vrata stare peći za pečenje hleba pronašli su krv, a u samoj pećnici pored izgorelih ostataka ljudskih kostiju pronašli su čovečiju vilicu. Trobecova kuća bila je prepuna ženskih grudnjaka, gaćica, haljina i tašnica. Pronađene su i dve lične karte na ime Zorice Nikolić i Ane Plevnik. Inspektori su s pravom posumnjali da je njihov nestanak direktno povezan sa zločinačkom delatnošću Metoda Trobeca.
Ludilo ili alkohol: Pitanje koje do danas nije razjašnjeno glasi: zašto Trobec kada ga je Nemac drugi put sreo nije vratio ono što je uzeo, pravdajući se rasejanošću i zaboravnošću? Epizoda s nemačkim turistom označila je početak kraja slovenačke blaže verzije Eda Gejna. Kažemo blaže zbog toga što je Metod Trobec umesto uključene motorne testere, kao oružje isključivo koristio šake.
Utvrđeno je da je u vremenskom periodu (mart 1976 – novembar 1978) ubio pet žena: osamnaestogodišnju Vidu Marković, pedesetdvogodišnju Marijanu Cankar, dvadesetogodišnju Uršku Brečko i četrdesetdvogodišnje Anu Plevnik i Zorku Nikolić. Sve žrtve bile su skromnog imovnog stanja.
Metod Trobec rođen je 6. juna 1948. godine u Kranju kao vanbračno dete. Njegov biološki otac Andrej Malovrh bio je znatno stariji od Metodove majke Marije. Prema majčinom kazivanju Metod je u razvoju znatno zaostajao za sestrom bliznakinjom. Prohodao je u četvrtoj, a progovorio tek u petoj godini života. Prema kazivanju rodbine i komšija bio je izuzetno vezan za majku. Čak su potencirali njegovu osetljivost. Naime, prilikom klanja živine bežao je da ne bi posmatrao krv. Trobecova porodica i pored toga što se na suđenju vadio na nemaštinu i težačke tegobe, živela je pristojno.
Na suđenju Trobec je neprestano ponavljao da mu je ličnost uništena 1974. godine prilikom lečenja u Psihijatrijskoj klinici Ljubljana Polje. Tokom bolničkog tretmana primio je trinaest snažnih elektrošokova, od čije su mu jačine poispadali zubi. Od tada je neke stvari radio u besvesnom stanju. Sva priznanja koja je dao tokom istražnog postupka silom su mu iznuđena. Ispitivanja su vršena u prisustvu branioca, ali nasilje nad njim policajci su činili u pauzama između saslušanja.
Metod Trobec pokušao je da se predstavi kao izuzetno temperamentan i strastven čovek. Govorio je da je žene toliko snažno ljubio da se i sam čudio kako su umirale u njegovom naručju. Zajedno su vrištali. Na suđenju nije mogao da objasni da li su pomenuti krici nastali kao posledica povreda koje je prilikom davljenja nanosio svojim ljubavnicama ili je u pitanju bila samo divlja seksualna strast. Sopstvene donžuanske poduhvate okarakterisao je rečenicom: “Posle seksualne vatre samo je pepeo ostajao”.
Trobec je sve žene ubio na identičan način: davljenjem tokom seksualnog odnosa, da bi povećao sopstveno orgazmičko zadovoljstvo. Zajedničko svim žrtvama koje je Trobec lovio po kafanama bilo je odbacivanje od sopstvenih porodica. Usamljene i nesrećne žene posle nestanka jednostavno nije imao ko da potraži.
Poslednji osuđenik na smrtnu kaznu u SFRJ: Novinari koji su pratili suđenje Trobecu opisali su ga kao punačkog, ali izuzetno zgodnog čoveka, urednog, brižljivo počešljanog. Samo ni predsednik veća Okružnog suda u Kranju Anton Žitko, ni zamenik javnog tužioca Andrej Polak, čak ni Trobecov advokat Stanislav Klep javnosti nisu odgovorili na sledeća pitanja: zbog čega je, na kakav način i pod kakvim okolnostima Metod Trobec počinio pomenute zločine? Ostalo je nejasno da li je Trobec bio psihopata svestan onoga što je uradio ili, pak, duševni bolesnik sklon alkoholu, nesposoban za vladanje sopstvenim postupcima? Na suđenju je rečeno i da je Trobecov polubrat po ocu u psihijatrijskoj klinici preminuo kao šizofreničar.
Veliko Krivično veće Okružnog suda u Kranju izreklo je 1980. godine Metodu Trobecu smrtnu kaznu. Njome je ušao u sudske anale kao poslednji optuženik kome je na prostorima bivše SFRJ izrečena najteža presuda. Pomenutu presudu Vrhovni sud Slovenije zamenio je najtežom vremenskom zatvorskom kaznom od dvadeset godina.
Obrazlažući ukidanje smrtne kazne sudije iz slovenačkog Vrhovnog suda istakle su da je Trobec ubistva počinio “smanjenog uračunljivog stanja”. Pre devetnaest godina (1992) u zatvoru je pokušao da zadavi jednog osuđenika. Tom prilikom zaradio je još petnaest godina zatvora. Na kraju, u ćeliji slovenačkog zatvora jedan od najpoznatijih serijskih ubica sa prostora Titove Jugoslavije obesio se 2000. godine.
Junak mnogih pošalica
Slovenci su preko Trobeca zbijali šale na račun sopstvene štedljivosti, tvrdeći da mu je mnogo teže padalo to što je morao da plati sudske troškove i namiri telefonske račune nego sama presuda. Trobec je poslužio kao inspiracija alternativnom pank-rok bendu koji je 1981. godine osnovan u Hrvatskoj. Pank-rok bend “Trobecove krušne peći” na muzičkoj sceni bio je aktivan punih šest godina (1981-1987).