“Čitavog života radim kao babica u porodilištu u Višegradskoj i uvek sam se pitala kako neko može da ostavi svoje dete, baš kao što je to učinila majka malog Srećka, koji je u našoj bolnici ostao puna tri meseca. Tada sam se pitala da li ja mogu da brinem o nekome ko je napušten”, priseća se Smilja Milovanović, koja je pre sedam godina donela odluku da postane hraniteljica.
Danas, sa proširenom porodicom, živi na Avali i, kako tvrdi, nikada se nije pokajala.
Te, 2008. godine, uputila se u Zvečansku i uzela dete od 11 meseci, a dve godine kasnije još dvojicu njegove tek rođene braće.
“Ni muž ni ja ne delimo ove dečake od sopstvenih sinova. Jednako boli želudac kada neko dobije temperaturu, bez obzira na to da li sam ga rodila ja ili neka druga”, nastavlja Smilja i dodaje da bi njenim putem trebalo svako da pođe jer je briga o ovoj dečici učinila boljim čovekom i nametnula najslađu odgovornost na svetu.
U Srbiji isto osećanje dele još 4.352 hranitelja koji vaspitavaju najmanje 5.500 mališana sa jednakom pažnjom kao da su njihovi rođeni. A da sve bude kako treba, staraju se radnici centara za socijalni rad.
“Kontrole su najmanje jednom u dve godine, ali ako dođe do neke krize u tim porodicama, obilaze ih i češće”, kaže za “Novosti” Vesna Tekić iz Sektora za brigu o porodici, u ministarstvu. “Ukoliko, ipak, dođe do nekih problema, deca se izmeštaju iz hraniteljskih porodica i daju drugima. To se, srećom, ne događa često”.
U beogradskom Centru za porodični smeštaj pričaju da rad sa decom koja su ostala bez roditelja ume da bude veoma težak jer skoro svaki drugi dečak ili devojčica, koji su smešteni u hraniteljske porodice, nose ličnu dramu ili su žrtve zlostavljanja primarne porodice. Ona su često zanemarivana i iskorišćavana od rođenja i zato je hraniteljima neprestano potrebna podrška.
Ona objašnjava da je humanost ovih ljudi svakako “najznačaniji deo cele priče”, ali da osim želje da pomognu, moraju da imaju i određena znanja i ispune stroge uslove. Potrebno im je najmanje 13 javnih isprava kojima dokazuju da nisu osuđivani, nisu pod istragom, nisu lišeni roditeljskog prava…
Moraju da imaju minimalne stambene uslove, redovna primanja, a procenjuje se i koji je motiv prevagnuo u donošenju odluke. I kada se prođe kroz sito i rešeto, počinje i “najteži” zadatak:
“Hranitelji znaju da je reč o privremenoj meri i da će podizati dete u ograničenom periodu”, nastavlja Vesna Tekić.