„Svako ko je tužio poslodavca dobio je spor, a takvih je na hiljade mesečno. Problem, međutim, nastaje kada se otpušteni radnik vrati u firmu“, objašnjava Ranka Savić, predsednica Asocijacije slobodnih i nezavisnih sindikata.
„Tada ga poslodavac šikanira, premešta na druge pozicije ili adrese, primorava da sam ode iz firme… Mi smo imali primere da jedan radnik bude tri puta otpušten i potom vraćen u isto preduzeće. Iz tih razloga samo trećina onih koji imaju pravosnažne presude zaista i ostane u svom starom preduzeću, dok ostali, naposletku, sami odluče da odu.“
I u drugim sindikatima navode da je učinak dobijanja radnih sporova stoprocentan, ali ukazuju na druge nevolje.
„Problem je što ta rešenja stignu prekasno“, ocenjuje Branislav Čanak, predsednik UGS “Nezavisnost”, i dodaje da bi radni sporovi trebalo da se okončaju najduže za šest meseci, ali se ovi rokovi uveliko probijaju.
„Previše je primera da su radnici pravdu čekali duže od decenije, a u jednom državnom preduzeću je čak 38 zaposlenih umrlo pre nego što se spor okončao.“, kaže Čanak.
Strpljenje se, dodaje Čanak, neretko pokaže kao sasvim uzaludno jer se događalo da se u iščekivanju pravde ugase i preduzeća čije su vlasnike radnici tužili.
Prigovor na sudsku praksu imaju i u Savezu samostalnih sindikata Srbije, gde kažu da je država ukinula doskorašnju praksu po kojoj su radnike pred sudijama zastupali sindikalci.
„Danas otpušteni radnik mora sam da plati advokata, a pošto je bez posla i zarade, malo ko može da podnese dodatne troškove“, kaže Ljuban Žigmund iz SSSS.
U Inspektoratu rada objašnjavaju da radnik koji pokrene postupak pred sudom, može da zatraži i odlaganje otkaza. Tako je u 2010. inspekcija vratila 442, a u prošloj godini 330 otpuštenih na staro radno mesto i oni su tu ostali sve do okončanja postupka koji su, gotovo bez izuzetka, bili u njihovu korist. Od Nove godine inspektori su uspeli da “zamrznu” 31 otkaz.