Dok zvanična statistika pokazuje da je broj kutija, iz grupe anksiolitika, izdatih prošle godine manji za gotovo trećinu u odnosu na 2011. godinu, stručnjaci upozoravaju da se u praksi ništa nije promenilo, i da je broj zavisnika sve veći, pišu Večernje novosti.
Građani su našli način da ”prevare sistem” i da se, dovijajući se na razne načine – od nemanja recepta, do dolaženja do njega preko drugih lekara – snađu.
Lekove za smirenje u Srbiji, o trošku osiguranja, pije više od 1,3 miliona stanovnika. I svi oni, da bi dobili terapiju, moraju da imaju nalaz psihijatra. Izabrani lekar, po propisima koji važe već više od godinu dana, može da propiše lek na tri meseca. Kada prođe taj rok, jedina adresa za sedativ jeste psihijatrijska ustanova.
Prema zvaničnim podacima Republičkog fonda za zdravstveno osiguranje, prošle godine je izdato 6.932.840 kutija lekova, dok su lekari 2011. godine propisali 9.437.778 kutija sedativa. Iz kase Fonda izdvojeno je prošle godine 602.333.701 dinar, a 2011. godine 825.250.548 dinara.
– Propisivanje sedativa nije se značajno smanjilo, možda tek za procenat – kaže Vesna Vujičić, direktor DZ ”Savski venac”. – Do tri meseca ove lekove propisuje lekar opšte prakse, a posle moraju kod psihijatra ili neuropsihijatra. Povećano je samo učešće građana u participaciji.
U apotekama kažu da je jedan od ”omiljenih” načina da se lek kupi mimo propisa izveštaj specijaliste, najčešće interniste, i to bez recepta koji izdaje izabrani lekar.
– Benzodijazepini stvaraju zavisnost i ona nastaje zbog nekritične primene u vidu samolečenja – upozorava profesor Medicinskog fakulteta Ivan Dimitrijević, načelnik Odeljenja za bolesti zavisnosti Klinike za psihijatriju KCS. – Pacijenti sami uzimaju ove lekove, doziraju koliko oni misle da treba i upadaju u zamku pozitivnih efekata. Tada postaju zavisni o sedative. Fizičku zavisnost stvaraju i lekari koji propisuju ove pilule kao pomoćna sredstva u lečenju hipertenzije, srčanih problema ili želudačnih smetnji. Tako dodatna terapija postaje zapravo glavna.
Dimitrijević naglašava da je dobro uvođenje kontrole kod propisivanja lekova, ali ističe i da postoje razni kanali da bolesnici nabavljaju sami ove lekove.